недеља, 20. децембар 2009.

Иницијатива за заштиту споменика јеврејске заједнице у Пожаревцу и обележавања сећања на јеврејске жртве у Другом светском рату

Поштовани градоначелниче,

Предлажемо Вам да поводом Међународног дана борбе против фашизма и антисемитизма донесете одговарајуће одлуке које би помогле заштити споменика културе јеврејске заједнице која је у Пожаревцу оставила значајне трагове у своје време.

У том смислу сматрамо да је потребно предузети мере заштите зграда које су представљале јеврејеску синагогу и школу у улици Немањиној, као и јеврејске споменике на старом гробљу у Пожаревцу.

Како су припадници јеврејске заједнице готово сви интернирани и убијени током Другог светског рата, сматрамо да град Пожаревац заслужује да има једну спомен плочу са именима страдалих јевреја у знак сећања на њих.

Овим чином уједно би исказали и одређено поштовање према јеврејском народу који је заједно са српским народом поднео највеће жртве у 20. веку.

Лига за заштиту приватне својине и људских права - Одбор Пожаревац
Председник Драган М. Илић

Иницијатива за рестаурацију девастираног дела фасаде зграде начелства у Пожаревцу

Поштовани градоначелниче,

обзиром да је зграда начелства у Пожаревцу задужбина књаза Милоша Обреновића и као таква заштићено културно добро, потребно је да се рестаурира и врати њен првобитни изглед. Иако је она претходних година више пута рестаурирана, није јасно како је могло да се деси да је при томе увек пропуштена рестаурација тако битног елемента као што је грб на врху зграде. Овај грб Србије из доба Обреновића, осим што је својим изгледом јасно указивао на континуитет са немањићком Србијом, недавно је усвојен и као званични грб модерне Србије.

Oбзиром да је овај оригинални грб вандалски скинут, уништен и замењен грбом који више нема никакав значај, нити функцију, сматрамо да је неопходно хитно рестауриати оригинални грб и вратити га на место које му припада.

Овим чином уједно би исказали поштовање према задужбинару и великом српском владару Милошу Обреновићу и показали да поштујемо званичне симболе државе Србије.


Лига за заштиту приватне својине и људских права - Одбор Пожаревац
Председник Драган М. Илић

Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова 1912-18
Председник Србислав Стојановић

среда, 29. јул 2009.

APEL POSLANICIMA PARLAMENTA REPUBLIKE SRBIJE

Liga za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava apeluje na sve poslanike Parlamenta Republike Srbije da ne glasaju za:
1.Zakon o javnom informisanju,
2.Zakon i uredjenju prostora i izgradnji,i
3.Zakon o državnom premeru i katastru,

s obzirom da primena ova tri zakona u sadejstvu može izazvati višestruku štetu po Državu Srbiju i njene gradjane.
Posebno ističemo, da ukoliko se ovi zakoni usvoje, za štetne posledice snosiće moralnu, i drugu, odgovornost svako ko je učestvovao u njihovom kreiranju i donošenju, pa i poslanici Parlamenta Republike Srbije.

U Beogradu 29. jula 2009.god.

Za Ligu za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava
dr Dragana Milovanović, Predsednik

четвртак, 23. јул 2009.

Kandidatura za EU tek posle vraćanja imovine

Evropski komesar za proširenje Oli Ren poručio je zvaničnicima u Beogradu da bez usvajanja zakona o restituciji Beograd ne treba da razmišlja o kandidaturi za članstvo u EU, saznaje „Blic”. Srbija je ostala jedina zemlja u istočnoj Evropi koja nije donela zakon o povratu imovine starim vlasnicima.
Odmrzavanje prelaznog sporazuma, početak procesa ratifikacije sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i buduća kandidatura Srbije za članstvo u Evropskoj uniji bile su glavne teme razgovora srpskih zvaničnika sa gostom iz Brisela prilikom njegove posete Beogradu, u sredu. Ren je svojim sagovornicima ponovio da je hapšenje i izručenje Ratka Mladića Hagu uslov koji Srbija mora da ispuni, ali je upozorio da bez usvajanja zakona o restituciji, ni uz Mladićevo hapšenje, Beograd ne treba da očekuje pozitivan signal iz Brisela za upućivanje kandidature. Evropski zvaničnik, kako saznajemo, bio je veoma direktan, objašnjavajući da EU želi čiste vlasničke odnose i da zemlja koja starim vlasnicima nije vratila ličnu imovinu koja im je u nekom trenutku oduzeta, ne ispunjava uslove za članstvo u Uniji.

уторак, 30. јун 2009.

Protest povodom Nacrta zakona o uredjenju prostora, gradjevinskog

Poštovani gospodine Predsedniče Vlade,

U javnoj raspravi o Radnoj verziji Nacrta zakona o uredjenju prostora, gradjevinskog zemljišta i izgradnji postojao je nagoveštaj da ćemo dobiti ozbiljan dokument zasnovan na pravnim principima koji su temelj zakonodavstava civilizovanog slobodnog sveta. Medjutim, umesto sistemskog zakona, na osnovu poslednje verzije ovog zakona u pripremi koja se pojavila u formi Nacrta zakona o uredjenju prostora i izgradnji i intervjua gospodina Olivera Dulića, ministra životne sredine i prostornog planiranja u emisiji “Poligraf” na TV B92 16. juna tekuće godine, možemo očekivati Zakon koji predstavlja čistu suprotnost svom osnovnom cilju. Sama promena naziva Zakona, iz čega se vidi da su pitanja vezana za gradjevinsko zemljište, pa s toga i svojinska prava na njemu, marginalizovana, ukazuje da je ovaj Zakon promenio svoju suštinu u zakon pravno-tehničke prirode i kao takav se nesme baviti svojinskim pitanjima zemljišta. S toga, Zakon o uredjenju prostora i izgradnji, uz izostavljanje poglavlja IV “Gradjevinsko zemljište” i temeljnu reviziju svega što se odnosi na vlasnička prava nad zemljištem, mora biti donet posle donošenja Zakona o restituciji i Zakona o svojini i drugim stvarnim pravima.
Suština promašaja ovog zakona, ukoliko se donese u formi koja je predstavljena pomenutim Nacrtom zakona, je u sledećem:
1. Ponavlja se greška napravljena Zakonom o privatizaciji koji je donet pre Zakona o restituciji i koji kao rešenje spornih vlasničkih odnosa predvidja fond za restituciju u koji se odvajaju sredstva iz privatizacije u vrednosti od 5%. Ovaj model se pokazao kao nefunkcionalan i predstavlja potpuni promašaj, te i samu privatizaciju dovodi u pitanje. I pored toga, sličan model se predvidja i u Nacrtu Zakona o uredjenju prostora i izgradnji (član 112.). Kada su imovinska prava u pitanju, dužni smo da Vas podsetimo da se ne radi o “ispravljanju istorijskih nepravdi” već o bitnoj sistemskoj promeni koja se odnosi na zaštitu elementarnog ljudskog prava na mirno uživanje i raspolaganje privatnom imovinom te se pitanju restitucije imovinskih prava mora posvetiti posebna pažnja. S obzirom da je od 1944.godine (tačnije od 1941.godine) imovina oduzimana nasilnim putem, u tada “novoj socijalističkoj državi” iz pravnog sistema je izbačen osnovni princip iz rimskog prava o poštovanju kontinuiteta svojine koji kaže da ukoliko se kontinuitet svojine na nekoj imovini prekine nasilnim putem sve potonje pravne radnje su ništave. S toga, jedini način da se zaštita prava na mirno uživanje i raspolaganje imovinom u celini postavi u čvrste zakonske okvire je donošenje Zakona o naturalnoj restituciji, što nesme biti pitanje političke volje, već imperativ u državi u kojoj je vladavina prava iznad političke volje i moći. U suprotnom Država Srbija će prekršiti čitav niz obavezujućih medjunarodnih konvencija:
-Opštu deklaraciju o pravu čoveka UN
-Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i temeljnih sloboda sa protokolima (član 1. Protokola, Pariz 20.03.1952.g.), na koju se obavezala ulaskom u Savet Evrope 2003.godine,
-Deklaraciju o osnovnim načelima pravde za žrtve kriminala i zloupotrebe moći iz 1985.godine, itd.
2.Nedopustivo je da se uvodjenjem pojma investitor , koji dominira tekstom Nacrta zakona o uredjenju prostora i izgradnji zamagljuje pojam vlasništva i vlasničkih prava. Umesto pregršti nejasnoća po ovom pitanju, Zakon mora da istakne kao preduslov za gradnju čiste i transparantne vlasničke odnose na predmetnom zemljištu. Jednostavno rečeno nemože magla zakonskih odredbi pravo korišćenja (nevlasništvo) pretvoriti u vlasništvo suprotno opštim principima sticanja vlasničkog prava na imovini.
3.I ako član 83. stav 1 u Nacrtu zakona o uredjenju prostora i izgradnji kaže “Gradjevinsko zemljište može biti u svim oblicima svojine” , u daljem tekstu kategorija državne svojine se potpuno gubi (pravni termini se moraju u svim propisima, pa i Ustavu, pravilno upotrebljavati). Umesto ove odrednice pojavljuje se isključivo pojam javne svojine koji je po svojoj suštini termin koji označava samo jedan poseban vid svojine države i lokalnih uprava. Naime to je svojina koja je, kada je zemljište u pitanju, namenjena isključivo za postojeće i planirane javne namene i nemože biti u prometu, niti se koristiti za drugu vrstu namene. Ukoliko se ova kategorizacija zemnljišta ne ispravi u svim aktima zakonodavnog sistema, jedna posebna kategorija državne svojine, sa izrazito specifičnom namenom “izgubiće se” i postati predmet manipulacije u galimatijasu tumačenja na ovaj ili onaj način, odnosno, postati drugi vid onoga što se zvalo “društvena svojina”. To se već oseća u Nacrtu zakona o uredjenju prostora i izgradnji, jer brojne odredbe ovog Zakona regulišu načine otudjivanja javne svojine što ide do apsurda. Država, grad i lokalna uprava, po ovom Nacrtu zakona, mogu prodavati gradjevinsko zemljište, davati ga u zakup, stavljati ga kao osnivački ulog u preduzeća (član 96.), proglašavati vlasništvom “pravnih lica čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave” (član 103.). Dakle, imenovana kao javna svojina, državna svojina se nemože vratiti originalnim vlasnicima ili njihovim naslednicima od kojih je oduzeta nasilnim putem (jer to aktuelni Zakon o gradjevinskom zemljištu i izgradnji nedozvoljava), ali će se zato moći staviti u promet, kako se predvidja Nacrtom zakona o uredjenju prostora i izgradnji, čime se njena javna namena ukida (Napomena: pojam javnog u svim pravnim sistemima isključuje privatno).
4.Sve pomenute i druge radnje po Nacrtu zakona o uredjenju prostora i izgradnji omogućava instrument konverzije prava korišćenja zemljišta u vlasničko pravo. Putem ovog automatizma ogromna količina zemljišta bez valjanog osnova sticanja prelazi u vlasništvo vlasnika objekta koji je sagradjen na njemu, ali i onih korisnika zemljišta koji su to pravo stekli na neki način u predhodnom periodu. Ovim putem se nezakonito postupanje u procesu privatizacije ozakonjuje što predstavlja vrhunac odstupanja od principa “due diligence” koji je uveden u medjunarodne monetarne institucije kao preduslov pristupanja njihovim fondovima.
5. Pod izgovorom da se naturalna restitucija gradjevinskog zemljišta nemože sprovesti u slučajevima gde postoje objekti u svojini drugih gradjana, a po rečima ministra Dulića da se ispravljanjem starih nepravdi nemogu činiti nove, krije se još jedan oblik oduzimanja i rasprodaje zemlje. Poklanjanje vlasničkog prava na gradjevinskom zemljištu vlasniku individualnog objekta (kako se predvidja u Nacrtu zakona o uredjenju prostora i izgradnji) je privilegija onih koji su do vlasništva na porodičnoj kući, pa i ekskluzivnoj vili, došli putem otkupa, ili kupovinom za male pare od “uplašenog otkupca” jedne takve nepokretnosti (drugi oblici sticanja imovine su legalni i legitimni). Poklanjanje suvlasništva nad zemljom na kojoj je objekat sa više stanova pa samim tim i više etažnih vlasnika, u ovom momentu je predizborni marketingški potez identičan onome kojim je Milošević, prodavanjem stanova za bagatelu, kupio jedne od svojih izbora i produžio vreme svog opstanka na vlasti, što je zemlju dovelo u katastrofalnu situaciju.
S druge strane, gradjanima se, ovim zakonskim predlogom, poklanja bez ikakvog valjanog razloga zemljište koje je “potrebno za redovnu upotrebu”, a ako je parcela veća od toga, novi suvlasnici zemljišta moraće da je odkupe od države po tržišnoj vrednosti. Gradjanin koji će po sili zakona postati vlasnik i onoga što mu netreba, a što mora da plati, uz to postaje i poreski obveznik na tu imovinu. Toliko o zaštiti interesa “većinskog stanovništva”. Ukoliko je parcela toliko velika da se od nje može formirati još jedna gradjevinska parcela, ista će biti konvertovana kao svojina i vlasnik zemljišta, predpostavljamo država, može postupati sa tom pacelom u skladu sa zakonom, kako predvidja Nacrt zakona o uredjenju prostora i izgradnji (član 105.). Ako se ovome doda i obaveza (opet po istom zakonskom predlogu) da vlasnik poljoprivrednog zemljišta mora za svoju imovinu platiti nadoknadu državi ukoliko se planskim aktom njena namena promeni u gradjevinsko zemljište, i pored toga što će za isto plaćati povišen porez jer mu vrednost imovine skače, ali i visoke komunalne takse prilikom gradnje (sve zajedno znači da će svaki gradjanin koji se nadje u ovoj situaciji najmanje dva puta plaćati jednu istu stvar), jasno je da u ovoj zemlji pravo na mirno uživanje i raspolaganje privatnom imovinom nije generalno zaštićeno.
6.Kako su prava jedne veće grupe gradjana, potražioca nasilno oduzete imovine, (po evidenciji državnih institucija preko 500.000 prijavljenih lica), flagrantno diskriminisana u odnosu na druge kategorije gradjana i verske zajednice, što je i za aktuelnu vlast postalo alarmantno, ministar Dulić nam je u poslednjem intetvjuu nagovestio mogućnost promena u Zakonu o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednima koji je, kako on kaže donela prošla Vlada. Umesto da napravi korak napred i donese zakon koji će izjednačiti prava gradjana sa pravima koja su kao legitimna već priznata verskim zajednicama, a koja imaju i gradjani, vlasnici imovine stečene posle ukidanja limita na pravo posedovanja nepokretnostisti, Vlada donosi odluke koje nas vode preko 60 godina unazad. Ovim se definitivno uništava srednja gradjanska klasa. Nekada je to činjeno u cilju promovisanja nove političke oligarhije, a danas radi spasa nekoliko tajkunskih imperija, što je posebno vidno u formulacijama od člana 106. do člana 111. u Nacrtu zakona o uredjenju prostora i izgradnji koji su puni nejasnoća, propusta, otvoreni za dodata i dogovorena rešenja koja će se donositi u kabinetima pojedinih ministara (član 111. istoga Nacrta zakona), kako bi se bezbolno za počinioce nezakonitih radnji, prevazišli ozbiljni društveni problemi koji iz dana u dan potresaju javnost u Srbiji.
Iz svega navedenog jasno je da se ovim Zakonom, otvorenije nego bilo kojim do sada donetim, običan gradjanin Srbije stavlja u neravnopravni položaj u odnosu na Državu i povlašćenu finansijsku oligarhiju po pitanju svog prava na mirno uživanje i raspolaganje imovinom. Zbog toga zahtevamo od Vlade Republike Srbije da Nacrt zakona o uredjenju prostora i izgradnji revidira u skladu sa njegovom pravno-tehničkom suštinom i pre donošenja ovog Zakona donese sistemske zakone, Zakon o restituciji i Zakon o svojini i drugim stvarnim pravima.

U Beogradu, 23.juna 2009.godine
Dr Dragana Milovanović Podpredsednik Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava

уторак, 23. јун 2009.

OTKOPAVAJE ISTINE

Kosti žrtava koje su pale od oktobra 1944. do januara 1945. godine, kao "narodni neprijatelji", rasute su po Bagdali, Garskom potoku, Slobodištu, vrbacima Zapadne Morave, i drugim stratištima oko Kruševca.
Nezavidan je i broj podataka do kojih su došli malobrojni istraživači i istoričari. "Veliko čišćenje" u Kruševcu, počelo je 15. oktobra 1944. godine - drugog dana po ulasku oslobodilaca. Partizani su munjevito krenuli u masovna hapšenja "državnih neprijatelja". Viđenije i imućnije Kruševljane, domaćine, sve privržene monarhiji, simpatizere Dragoljuba Mihailovića i Jugoslovenske vojske u otadžbini, hapsili su noću, bez naloga i optužnice, bez procesa i dokazane krivice. Preki sud je, prema nezvaničnim procenama i svedočenju preživelih potomaka pobijenih, "po kratkom postupku", na ovdašnja stratišta poslao nekoliko stotina rodoljuba iz Kruševca i okoline, iz Paraćina, Ćuprije, Toplice, Niša, Župe Aleksandrovačke.
Dragiša Milošević, direktor Istorijskog arhiva Kruševac, prvi je beležio stradanja u "neprijateljskim redovima". Sa još nekoliko kolega, pokušao je da utvrdi bar približan broj žrtava bratoubilačkog metka.
- U jedinicama NOR poginulo je 922 Kruševljana, u nemačkom teroru 173 (grad i okolina), Organizacija Draže Mihailovića ubila je 92, iz njenih redova postradalo je 269, u logorima i kaznenim zavodima 1.145 (od toga u nemačkim konc-logorima 195, na Banjici 485, na Bubnju 33, u Kaznenom zavodu Kruševac 863). U aprilskom ratu, na području Dimitrovgrada, poginulo je 49 pripadnika puka "Car Lazar" (Jugoslovenska vojska). Od Ozne je stradalo 136, a za 68 se ne zna ni gde, ni od koga, ni kako su nestali. Na Bagdali je streljano ukupno 73 civila. Od toga tri žene - iz sela Buci podno Jastrepca i iz Naupara. Na Sremskom frontu je poginulo 163 boraca, a 33 se vode kao nestali. Od ruke Crvenoarmejaca su stradala dvojica - jedan u Pošti, a drugi kod Fontane. To je ono što možemo da dokumentujemo imenom i prezimenom. Svi podaci se nalaze u Vojno-istorijskom muzeju u Beogradu - kaže Milošević.
Već 1989. godine, na inicijativu porodica, ovdašnjeg SPO i članova novoosnovanog Ravnogorskog pokreta, na Bagdali iznad Kruševca je podignut betonski krst - spomen-obeležje žrtvama komunističke vlasti, i održano prvo opelo. Među najglasnijim zagovornicima ideje da se žrtvama podigne spomenik bio je, tada "otporaš", danas narodni poslanik DS Srđan Milivojević.
Među nevinim žrtvama, čije su kosti rasute u vododerini pod Bagdalom i u Garskom potoku, u neobeleženoj, zajedničkoj grobnici, leži i telo ravnogorca Nikole Mihajlovića, potomka jedne od najstarijih kruševačkih porodica.
Učitelj Nikola je tog 21. novembra 1944. godine, kada je noću poveden na stratište, imao 38 godina, suprugu Nataliju, sinove Vasilija i Borivoja. I neustrašivo srce, puno ljubavi za svoj narod i otadžbinu. Borivoje, Nikolin mlađi sin (Vasilije preminuo), prihvatio je, u spomen na svirepo očevo postradanje, da nam prenese sećanja:
- Oca Nikolu, majku Nataliju, brata i mene, rat je zatekao u zapadnomoravskom selu Kukljinu, u kojem su oboje učiteljevali. Kao viđeniji čovek, moj otac je 1941. godine, kao rodoljub, ali i da bi od ratnih "oluja" sačuvao glavu (bio meta Nemaca, ljotićevaca, Bugara), stupio u Ravnogorski pokret. Pred oslobođenje, oktobra 1944, otac se predao partizanskoj jedinici u Aleksandrovcu. Ubrzo su ga strpali u tamnicu, a posle deset dana provedenih u zatvoru, odveli u Garski potok na streljanje. Tamo je postojala jedna vododerina, pa dželati nisu morali da se "muče" i da ih zakopavaju. Delove tela i kostiju ubijenih na pravdi boga mesecima su razvlačili psi, i zato su ova stratišta prozvana "pasja groblja". Poštujući ljudske, Božje i pravoslavne zakone, a u skladu sa načinom života koji je vodio moj otac, na Starom kruševačkom groblju smo mu podigli grob. Na ploči piše da je umro - da poratne, nove vlasti, ne bi porušile grob...
Dan pre streljanja, Nikola je Nataliji vratio vunene čarape i u njima burmu. Ovo mi više ne treba, poručio je u dobro skrivenom pisamcetu. Tada je već slutila da se kobni dan približio, da ona muža, a deca oca, više nikada neće zagrliti...
Već 21. novembra, noću, na Svetog Aranđela, Nikolu su iz zatvora, sa još 168 rodoljuba, uglednih Kruševljana, Paraćinaca, Nišlija, poveli u Pakašnicu, u Garski potok, na gubilište. Prolazeći Pećkom ulicom (kasnije Grobljanska, pa Gligorija Dikića), u kojoj je stanovala njegova sestra, profesorka Katarina, Nikola je smogao snage, i pesmom "znaš li, sele, da se rastajemo" dao joj znak da ga vode na streljanje. U zoru je Katarina saopštila snahi Nataliji: "Nikolu su noćas izveli na streljanje..."
Dugo posle, deca i supruga pokojnog učitelja bili su obeleženi. Deca su izbačena iz internata, a majka je bila obavezna da se javlja na raport Ozni.
Posle 63 godine dočekali su "pomilovanje": "Bez obzira na to što sudska ili administrativna odluka o lišenju života pokojnog Nikole Mihajlovića nije bila ni doneta, pruženi dokazi, uz zahtev za rehabilitaciju, dovoljni su da se pouzdano utvrdi da je Nikola Mihajlović bio žrtva progona i nasilja iz ideoloških i političkih razloga", piše, između ostalog, u rešenju Okružnog suda u Kruševcu, kojim je pokojnom učitelju Nikoli Mihajloviću iz Kruševca vraćena građanska čast.

уторак, 12. мај 2009.

АПЕЛ ЗА ЗАШТИТУ ЗАДУЖБИНА И ЛЕГАТА

Средствима јавног информисања

Обраћамо се свим грађанима и демократској јавности са апелом да се хитно ставе под заштиту задужбине и легати који су даривани неопозивом и непроменљивом вољом добротвора.
Посебно позивамо све државне органе и органе локалне самоуправе надлежне за област културе и правосуђа да учине све да се ова имовина заштити од отуђења и коришћења супротног вољи оставилаца, јер их на то обавезује и постојећи Закон о задужбинама, фондовима и фондацијама.
Овим путем посебно желимо да заштитимо права задужбинара који су своју имовину даривали народу и отечеству и тиме желели да у Србији изграде боље и праведније друштво засновано на истинским и трајним вредностима.
Ова имовина је у протеклим деценијама често ненаменски коришћена а данас је у ситуацији да буде предмет продаје у процесу различитих облика приватизације.
Из тих разлога је неопходно одлучно реаговати како не би дошло до ненадокнадиве штете по грађане Србије - кориснике задужбина,јер се овде најчешће ради о објектима од велике материјалне вредности и културно-историјског значаја.

Лига за заштиту приватне својине и људских права - Одбор Пожаревац

Председник Драган Илић

петак, 01. мај 2009.

Srbija jedina u Evropi čeka zakon

U Srbiji je sačinjeno čak 13 verzija nacrta zakona o denacionalizaciji. Poslednju verziju tog zakona sačinila je tehnička Vlada Srbije maja 2007. godine i bilo je očekivanja da će zakon posle formiranja nove vlade i konstituisanja parlamenta biti usvojen, međutim, to se nije dogodilo do danas. Pre Srbije to su davno uradile Češka, Slovačka, Mađarska i Slovenija, i to pre 16 godina, dakle, zemlje koje su među prvima iz nekadašnjeg socijalističkog bloka primljene u Evropsku uniju. Taj posao su takođe obavile i Bugarska, Rumunija, Hrvatska, BiH, pa i Albanija, koja je to uradila poslednja, ali i ona pre tri godine, dok Srbija još čeka na zakon. U Srbiji je oko 83.000 ljudi evidentiralo nacionalizovanu imovinu, što je između 20 i 25 odsto ljudi kojima je posle Drugog svetskog rata oduzeta imovina. Ta imovina procenjena je na oko četiri milijarde dolara.

Izvor: Građanski list

ZAKON O RESTITUCIJI - KLJUČNI SISTEMSKI ZAKON

Reakcija na tekst “Neprihvatljivo stalno odlaganje restitucije – Država ne sme da bankrotira” u rubrici Srbija razgovara/Politika, objavljen 20.aprila 2009.god. u Vašem listu

Na inicijativu članstva Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava, a po pravima Zakona o štampi, molim Vas da objavite našu reakciju na tekst “Neprihvatljivo stalno odlaganje restitucije – Država ne sme da bankrotira” koji je objavljen u Vašem listu 20.aprila 2009.godine, i to na istom mestu kako nalaže pomenuti Zakon.
Ključna primedba je da u tekstu koji je objavljen u formi intervjua sa gospodom Slobodanom Ilićem, državnim sekretarom u Ministarstvu finansija i Miletom Antićem iz Mreže za restituciju, problem restitucije nije predstavljen javnosti na način koji odgovara istini.
1.Nije tačno da se restitucijom samo ispravlja višedecenijska nepravda koju je država učinila prema svojim gradjanima. To je manji deo značenja restitucije (koja je potpuniji termin od denacionalizacije). Suština Zakona o restituciji je da je to jedan od ključnih sistemskih zakona. Bez njega nema promene totalitarnog sistema. Sve dok je politička volja iznad vladavine prava Srbija suštinski ostaje zemlja sa totalitarnim režimom.
2. Nije tačno da država ima samo moralnu obavezu prema svojim gradjanima, kao što nije dovoljno samo reći da je to i pravna obaveza. Po medjunarodnom pravu država nije obavezna da donese zakon o restituciji ukoliko ne pokaže jasnu nameru da će to uraditi. A država je to više puta pokazala.
Da podsetimo:
- u svom inauguracionom govoru prvi Premijer Vlade Republike Srbije posle petooktobarskih promena 2000. god. gospodin Zoran Djindjić je izjavio da će medju prvim zakonima njegova Vlada doneti Zakon o restituciji;
- 2005.god. donet je Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine (Sl.glasnik 45/05). Koja je svrha zakona ako ne početak procesa restitucije;
- 2007.godine u vreme presedavanja Srbije Savetom Evrope, aktuelni premijer gosp. Vojislav Koštunica obavezao se pred ovom evropskom institucijom da će njegova Vlada doneti Zakon o restituciji.
- aktueli Nacrt zakona o restituciju (u izradi) je 14. tekst koga eksperti i nadležna ministarstva rade od 2001.godine do danas.
3. Obaveza države prema svojim gradjanima proističe i iz činjenice da je 25.05.2006.god. donet Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama (Sl. glasnik 46/06), a 26.03.2009.god. Zakon o zabrani diskriminacije (Sl.glasnik 22/09). Ukoliko se ne bi doneo Zakon o restituciji imovine koja je oduzeta od gradjana, zadužbina, fondova i srodnih institucija po istim principima na kojima se zasniva Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkava i verskih zajednica došlo bi do grubog kršenja Zakona o zabrani diskriminacije. Ovim se “širom otvaraju vrata” da se oštećeni gradjani i institucije obrate Sudu za ljudska prava u Strazburu pod novim okolnostima.
4. Nije tačno da su do sada autori nacrta Zakona o restituciji bili samo stručnjaci koji su direktno zainteresovani za ovu problematiku. Opet da podsetimo:
-1995.godine Unija poslodava Srbije izradila projekat privatizacije u kome je kao prvi korak u postupku privatizacije predvidjena restitucija in natura. Autori ovog projekta su bili 15 vodećih ekonomista i pravnika (Ljubomir Madžar, Boško Mijatović, Jelica Minić, Slavenko Grgurević, Bojan Dimitrijević, Dragor Hiber i drugi);
- 1996.godine Liga za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava angažovala je dr.Boška Mijatovića i dr.Dragora Hibera da izrade zakonski tekst koji će definisati principe vraćanja oduzete imovine samo sa jednim zahtevom: da bude realno izvodljiv. Rezultat je da je osnovni princip vraćanja nepokretnosti in natura.
5. Vaši sagovornici svoju polemiku o problemu restitucije zasnivaju na statističkim podacima koji se odnose na količinu i vrstu oduzete imovine, što nije dovoljno da bi se ocenila težina i složenost rešavanja ovog pitanja. Ključna stvar je identifikacija imovine koja je predmet vraćanja i ko su obveznici vraćanja. I tu nesme biti spora. Dakle obveznici vraćanja moraju biti:
-država;
-sva fizička i pravna lica koja su korisnici po osnovu zakupa ili prava trajnog korišćenja nepokretrnosti. Ovo proističe iz više presuda Suda za ljudska prava u Strazburu koje se odnose na odnos vlasništvo-stanarsko pravo i u kojima nedvosmisleno stoji da je vlasničko pravo iznad prava korišćenja u bilo kojoj varijanti. Na ovaj način je definitivno oboreno tumačenje iz nedavne prošlosti da “korišćenje” istovremeno znači “vlasnistvo”;
-sva fizička i pravna lica koja su svojinu stekla na način koji je suprotan aktuelnim propisima, kao i lica na koje je potom ta svojina prenošena. Ovaj princip direktno proističe iz nedavno donetog Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela (Sl.glasnik 97/08). U ovu kategoriju ulaze i one nepokretrnosti koje su koristila društvena preduzeća i koje su na osnovu Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije bila obavezna da prijave Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije kao državnu svojinu. Umesto toga, ta imovina je u procesu privatizacije na osnovu zakona iz 2001.godine koji se odnosi na privatizaciju društvenog kapitala, upkos opomenama od strane gradjaja i društvenih organizacija, a naročito suprotno protivljenju same Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije , na nezakonit način menjala svoj pravni status: iz prava korišćenja u pravo vlasništva. Iz toka je proistekao i veliki broj nezakonitih upisa u katastar nepokretnosti, zemljišne i tapijske knjige, što predstavlja nesporno krivično delo koje se mora sakcionisati na osnovu Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivično delo (Sl.glasnik 97/08). Takodje, predmet revizije morali bi biti i, najblaže rečeno, sumnjivi postupci dodeljivanja gradjevinskog zemljišta na trajno korišćenje.
Na ovaj zakonit, pravičan i principijelan način biće omogućena restitucija in natura ubedljivo najveće količine imovine prijavljene po Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine bez bitnog opterećenja državnog budžeta, a samim tim i svih gradjana Srbije. Te zbog restitucije država Srbija neće bankrotirati.
Sporna pitanja, kao što je na pr. restitucija izgradjenog gradjevinskog zemljišta, u vašem tekstu su prikazana zamagljeno i nekopetentno sa tendencijom zastrašivanja gradjana i stvaranja klime protiv modela vraćanja imovine in natura. Vraćanje zemljišta originalnom vlasniku, uspostavljanje obligacionih odnosa izmedju vlasnika zemlje i vlasnika objekta, uz državnu arbitražu u prelaznom periodu od nekoliko godina, kada će se lagano preći od limitirane do tržišne rente, je daleko povoljnije rešenje i za aktuelne vlasnike zgrade, od poklanjanja zemljišta vlasnicima zgrade na koje će morati da plaćaju porez čija će se visina povećavati uvek kada državi, otudjenoj od svojih gradjana, zafali novac u budžetu. Ako se gradjevinsko zemljišta privatizuje kroz naturalnu restituciju stvoriće se jedan prirodni savez svih privatnih vlasnika, kao svuda u svetu, koji će udruženi kontrolisati državni aparat i štitili svoj zajednički interes. Dalji tok objedinjavanja vlasništva nad zgradom i zemljištem teći će kao jedan prirodni proces ukoliko se odvija u državi kojom vlada pravo a ne politička volja moćnika. Isti je slučaj i sa otkupljenim stanovima kojih po našim procenama ima od 12.000 do 15.000 hiljada u celoj Srbiji prosečne kvadrature od 70kvm, što je minorna vrednost u odnosu na ukupnu masu nepokretnosti koje su predmet restitucije, itd.
Njačešće pitanje koje je nam je članstvo postavljalo je da li su vaši sagovornici svojim neodredjenim i nerazumljivim odgovorima hteli da poruče da je za sadašnju Vladu problem restitucije nevažan i na taj način najave još jedno odlaganje donošenja Zakona o restituciji?
Iz ovoga sledi direktno pitanje Vladi koja je dužna da odgovori već dovoljno uznemirenoj javnosti: Da li u Vladi postoji spremnost da sav svoj potencijal usmeri na donošenje ključnih sistemskih zakona koji će pokrenuti procese kao što je restitucija koja je prirodni partner razvoju malog i srednjeg preduzetništva, čime se obnavlja uništena srednja gradjanska klasa, koja i u najtežim ekonomskim krizama, ostaje temelj stabinosti države? Ili prioritet Vlade ostaje spašavanje tajkunskih imperija, odlaganje suštinskih promena i uvlačenje zemlje u još dublji mrak?

Za Ligu za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava
dr Dragana Milovanović Podpredsednik

четвртак, 30. април 2009.

Закон о реституцији у другој половини 2009. године

БЕОГРАД - Влада Србије ће у другој половини 2009. године упутити на усвајање предлог закона о реституцији, најавила ја данас министарка финансија Србије Диана Драгутиновић.
"Министарство финансија припрема нову верзију нацрта закона о реституцији, али не могу да обећам да ће он бити достављен Скупштини пре трећег квартала ове године", рекла је Драгутиновић новинарима поводом протеста који сутра у Београду организује Мрежа за реституцију.
Она је истакла да ће се нова верзија нацрта закона о реституцији разликовати од оне коју је Влада Србије усвојила у мају 2007. године.
"Не можемо донети само закон о реституцији, постоје три закона која су пакет, у сваком случају без закона о својини ми не можемо донети закон о реституцији", изјавила је Драгутиновић после потписивања уговора о зајму Србији од близу 35 милиона евра са Светском банком.
Министарка је истакла да ће се решење Министарства финансија разликовати од оригиналног предлога бившег министра Милана Париводића, и према њеном мишљењу, биће правичније.
Париводићевим предлогом је, између осталог, предвиђено да укупан максимални износ за обештећења буде четири милијарде евра и то у оним ситуацијама када натурална реституција није могућа.
Права бивших власника на денационализацију била би реализована натуралном реституцијом, а тамо где то није могуће то би се урадило кроз обештећење. Предмет реституције били би и пословни простори, станови, засебни делови објеката, индустријски и трговачки објекти, односно све непокретности на којима нису накнадно стечена права.

Реституција имовине верских заједница

У Новом Саду, у великој сали Скупштине АП Војводине данас је одржана Друга међународна конференција о реституцији, у организацији Покрајинског секретаријата за права мањина и прописе, Дирекције за реституцију и НВО Хришћански интелектуални круг. Учествовали су представници свих цркава и верских заједница у Републици Србији, представник Министарства вера, представници покрајинских органа, као и представници јавних предузећа „Национални парк Фрушка Гора“ и „Војводинашуме“. Централни део овог стручног скупа било је једносатно излагање директора Дирекције за реституцију Владимира Тодоровића, који је уз пригодну видео-презентацију, изнео податак да је Дирекцији за реституцију поднето 3.049 захтева за враћање имовине, да је до сада враћено преко 15.000 хектара, да све цркве и верске заједнице потражују укупно око 83.000 хектара свих врста земљишта, и да, кад би сви захтеви били усвојени, то представља мање од 1% територије Републике Србије. Присутни представници свих конфесија похвално су се изразили о досадашњем раду Дирекције за реституцију, поставили бројна питања и добили одговоре, а такође дали и више сугестија у циљу даљег унапређења поступка реституције.

Naturalna restitucija preduslov EU

Pa ja bih samo pitao i te ministre i članove vlada, gde su bili 2001.godine? Gde su stanovali? Koliko su imali novca? Koliko imaju sad? Isključivo, zahvaljujući preprodaji nacionalizovane imovine, koju su nazvali društveni kapital. I ta rabota, prljava, se radi i dan danas.

Poligraf - 28. april 2009. Gost: Branko Trajković, potpredsednik Srpske lige i predstavnik Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava
Autor i voditelj: Antonela Riha

Sinoć ste u Insajderu imali prilike da vidite na koji način je nacionalizovana svojina, u vreme Miloševića, postala državna i kako je posle 2000. prodavana i preprodavana poznatim i nepoznatim biznismenima. Sve vlade su, u poslednjih devet godina, na početku svog mandata obećavale da će doneti Zakon o denacionalizaciji, odnosno restituciji i radile su suprotno - činile su sve da opstruišu, takozvane stare vlasnike, da povrate svoju imovinu. U narednih pola sata, u Poligrafu, govorimo o tome zašto do sada nije donet ovaj Zakon. Branko Trajković, potpredsednik Srpske lige i predstavnik Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava, večeras sa nama u Poligrafu. Dobro veče i dobro došli. Ako se ne varam, preko deset nacrta Zakona o restituciji je do sada napisano. Ne znam da li je i jedan stigao do Vlade, što pokazuje da je postojala neka volja, ali kako Vi objašnjavate, ipak, činjenicu da se nije išlo do kraja?
Dalje

субота, 21. март 2009.

Protest povodom donošenja Izmena i dopuna Zakona o eksproprijaciji iz 1995.godine.

VLADA REPUBLIKE SRBIJE URGENT

Gosp.Mirko Cvetković, predsednik

Nemanjina 11, 11000 Beograd

Poštovani gospodine Predsedniče,

Sa žaljenjem Liga za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava primorana je da Vama i celoj Vladi Republike Srbije uputi protest povodom donošenja Izmena i dopuna Zakona o eksproprijaciji iz 1995.godine.

Parlament Republike Srbije na predlog Vlade Republike Srbije staviće na glasanje Izmene i dopune Zakona o eksproprijaciji u sredu 18.marta t.g. Naše neslaganje sa ovim činom ide do zaprepašćenja jer je ovaj postupak suprotan principima poštovanja najelementarnijih ljudskih prava koja su prihvatila pristojno uredjena društva u skladu sa civilizacijskim tekovinama. Dakle ne govorimo ni o zapadnom, ni o istočnom, južnom ili severnom modelu društvenog uredjenje, već minimalno pristojno uredjenom sistemu. Na žalost ovim postupkom Vaša Vlada gospodine Cvetkoviću vraća nas u 1947.godinu kada je donet Osnovni zakon o eksproprijaciji koji je bio zamena za beskrupulozno oduzimanje imovine onim gradjanima kojima nije mogla da se konfiskuje imovina jer nije bilo uslova čak ni za izfingirane krivične procese.

Suština koja se provlači kroz Izmene i dopune Zakona o eksproprijaciji jasno ukazuje na prave razloge za donošenje istih:

  1. Pojava znatnog broja kupaca zainteresovanih za nekretnine, sa velikom količinom novca, naročito u vreme pretvaranja marke u evro, (pre toga neposredno pred rat u Bosni i Hercegovini), podigla je cene nepokretnosti do nivoa koji je visok i za bogatije sredine u sadašnjim kriznim vremenima. Investiranje u gradjevinarstvo postalo hit.
  2. Veliki broj neprodatih kuća i stanova izgradjenih po visokim standardima, vlasništvo investitora iz kruga od uticaja na sveukupnu administraciju i javnost u ovoj zemlji ulaže veliki trud da nas preko tzv. konsultanskih i posredničkih agencija ubedi da cene nekretnina u Beogradu ali i na drugim atraktivnim lokacijama u Srbiji nece pasti kako bi se za još koji kvadrat stana ili kuće izvukla sadašnja izizetno visoka cena.
  3. Sa druge strane iz istog kruga investitora ali i zbog privlačenja stranih ulagača potrebno je smanjiti cenu zemljišta, a još pride i dopuniti već iscrpljeni državni budžet.
  4. Kao rešenje je pronadjena eksproprijacija po kojoj se po dosadasnjem zakonu zemljište moglo oduzimati samo za objekte od javnog interesa i platiti po tzv. tržišnoj ceni koja je daleko od cene koju danas vlasnici zemljišta dobijaju u direktnoj prodaji kupcima. Javni interes su objekti pretezno iz kategorije infrastukture. Do sada su to mogle biti i bolnice, škole i sl. Od sada, u skladu sa promenom sistema, mora se računati da i ovi objekti ako nisu od nacionalnog značaja (univerzitetski klinički centar, državne škole, nacionalna pozorišta, opere i sl.) mogu biti privatno vlasništvo. Stoga, kao za svaku privatnu gradjevinu investitor može pribaviti zemljište u slobodnoj prodaji, naravno po urbanističkim uslovima. Sami urbanistički uslovi gradnje su ti koji u velikoj meri odredjuju i isplativost odredjenog zemljišta pa i njegovu cenu tako da za dodatnom vrstom intervencije od strane države nema potrebe. Oblast gde država mora da reaguje to je strogo poštovanje urbanističkih uslova (opet pod uslovom da su urabanistički planovi koji diktiraju uslove, produkt kvalitetnih i sveobuhvatnig studija, bez nedozvoljenih propusta). “Probijanje” uslova gradnje koje povećava profit investitora su postali opšte poznata stvar koja je uticala na povećanje cene zemljišta. Da pri tom ne otvaramo temu korupcije u postupku dobijanja dozvola za gradnju i kriminala – pranje nelegalno zaradjenog novca.
  1. Eksproprijacija zemljista u industrijskim zonama i sl., koje će samo za kratko biti u državnom vlasništvu i ubrzo preći u privatne ruke, je nedopustiva jer tržišna pravila ponašanja derogira do krajnosti I nastavlja grubu manipulaciju sa pojmovima javna svojina, javni interes itd.

Zbog svega navedenog molimo Vas da svojim autoritetom utičete na pojedine segmente Vlade Srbije da svoje aktivnosti usmeri na uklanjanje anomalija u našem društvu (donošenje Zakona o konfiskaciji imovine stecene na nezakonit način ili nezakonito stečenim novcem u tom smislu ohrabruje), a u ime gradjana čije pravo na mirno uživanje i raspolaganje svojom imovinom stiti naša organizacija, zahtevamo da se Predlog Dopuna i izmena Zakona o eksproprijaciji povuče iz procedure kao retrogradni zakonski tekst. Ovaj čin je neophodan kao što je nedozvoljeno donošenje i drugih zakona kojima se regulišu imovinska prava pre donošenja Zakona o vraćanju imovine oduzete zakonima iz totalitarnog režima, koji ova država mora da donese jer je donela Zakon o prijavljivanju i evidenciji oduzete imovine čime je po medjunarodnom pravu ušla ubavezu prema svojim gradjanima.

Čin zaustavljanja usvajanja Dopuna i izmena Zakona o eksproprijaciji bio bi nedvosmislen znak da je Vlada republike Srbije odlučila da pokrene postupak korenih reformi u našoj zemlji i učini definitivni prekid sa prethodnim totalitarnim sistemom, I to donošenjem zakona koji vode u tom smeru, čime će se zaustavi sunovrat kojim je nezadrživo krenula naša jedina domovina, jer druge nemamo.

U uverenju da ćete ovaj naš demarš shvatiti kao dobronamerni čin

Za Ligu za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava

Dr Dragana Milovanović Podpredsednik

U Beogradu, 16.mart 2009.god.

понедељак, 16. март 2009.

Лига на википедији

На википедији - највећој светској интернет енциклопедији објављен је недавно чланак о Лиги за заштиту приватне својине и људскиха права. Осим овог објављен је и низ чланака везаних за реституцију и заштиту људских права као што су: денационализација, рехабилитација, деекспропријација, деконфискација...

На захтев Лиге рехабилитована Жанка Стокић

Чувена српска глумица Жанка Стокић (1887-1947), осуђена 1945. године на осмогодишњу казну губитка националне части због наводне сарадње са окупатором и домаћим издајницима, рехабилитована је после готово 65 година одлуком Окружног суда у Београду.
На основу захтева за рехабилитацију, који је поднела <спан стyле="фонт-wеигхт:болд;">Лига за заштиту приватне својине и људских права из Пожаревца, којој се придружило и Народно позориште, Окружни суд констатовао је да је Жанка Стокић на почетку Другог светског рата била чланица Народног позоришта у Београду и да није била политички активна, те да је осуђена из политичких и идеолошких разлога, пренели су београдски медији.
Жанка Стокић осуђена је због учешћа у “Весељацима” и “Централи за хумор”, као и у емисији “Шарено поподне” Радио Београда, уз оцену да је тиме културно и уметнички сарађивала са окупатором и домаћим издајницима.
Према наводима суда, Жанка Стокић је током судског поступка сведочила је да је добровољно ступила у "Весељаке" и "Централу за хумор" јер јој био потребан новац за лечење, док је за на радију радила под принудом главног немачког радио-аранжера.
Жанка Стокић, чије је право име Живана Стокић (Раброво 1887 - Боград 1947. године) најпознатија је била по улози Живке у “Госпођи министарки” Бранислава Нушића, који јој је и посветио тај лик.
Њеним именом названа је и престижна глумачка награда Народног позоришта и компаније “Вечерње новости”, коју је за 2008. годину добила новосадска глумица Гордана Ђурђевић Димић, а биће јој уручена 15. марта у подне на Великој сцени националног театра.
Жиријем је председавала драмска уметница Мира Ступица, а међу члановима су биле и досадашње добитнице тог признања Радмила Живковић и Јелисавета Сека Саблић, као и генерални директор и главни уредник "Новости" Манојло Вукотић и доскорашњи управник Народног позоришта и глумац Предраг Ејдус.
Народно позориште објавило је пре пет година и друго допуњено издање монографије о Жанки Стокић аутора Петра Волка, док је прво издање те књиге изашло 1986. године, у издању “Књижевних новина”.

уторак, 10. март 2009.

Оснивање и развој

У периоду 1991-1994 године настала су бројна удружења градјана за заштиту приватне својине у градовима Србије и Црне горе из којих је 1995. године формирана Лига за заштиту приватне својине и људских права као јединственаневладина организација овакве врсте на подручју бивше Југославије и у Источној Европи.
Чланови ЛИГЕ су мали и средњи предузетници, земљопоседници, наследници некадашњих предузетника и власника имовине коју је одузео комунистички режим бивше Југославије, опљачкане девизне штедише, независно удружење пензионера и бројне угледне личности јавног и научног живота из Србије и Црне Горе.
ЛИГА, је мрежа од 38 удружења грађана, која се шири и делује у циљу креирања подршке и конкректног учешћа у развоју процеса реприватизације, изградње демократских институција, правног амбијента неопходног за спроводење темељних друштвених и економских реформи и обнове цивилног друштва у Србији.
Посебан део активности ЛИГЕ је усмерен на стварање креативне атмосфере за изградњу економских и социјалних мостова на тлу бивше Југославије и Балкана.
Ова организација је 1996. године добила статус националне невладине организације и на тај нацин постала члан система невладиних организација УН (од хиљаду сличних организација у систему УН Лига за заштиту приватне својине и људских права је једна од ретких која има своје канцеларије у Женеви и Паризу).
Године 1997. ЛИГА је иницирала Савет за сарадњу невладиних организација, у коме је активно учествује преко 100 невладиних организација различитог профила: професионална удружења, независни синдикати, удружења грађана за заштиту људсих права и др.
Током 1999/2000 године ЛИГА и Савет су заједно са другим невладиним организацијама у Србији учествовале у стварању и реализацији Партнерства за демократске промене, чиме је дата подршка демократским променама у Србији.
2001. године ЛИГА је постала оснивач Регионалне агенције за развој малих и средњих предузећа под покровитељством Европске Уније. Председник Лиге др. Славенко Гргуревиц је члан Управног одбора ове организације.
Све активности ЛИГА спроводи у циљу стварања отвореног, демократског и просперитетног друштва, заснованог на тржишној привреди, приватној својини, парламентаризму, људским слободама, социјалној сигурности, владавини права, националној равноправности и верској толеранцији.

Популарни постови