уторак, 12. мај 2009.

АПЕЛ ЗА ЗАШТИТУ ЗАДУЖБИНА И ЛЕГАТА

Средствима јавног информисања

Обраћамо се свим грађанима и демократској јавности са апелом да се хитно ставе под заштиту задужбине и легати који су даривани неопозивом и непроменљивом вољом добротвора.
Посебно позивамо све државне органе и органе локалне самоуправе надлежне за област културе и правосуђа да учине све да се ова имовина заштити од отуђења и коришћења супротног вољи оставилаца, јер их на то обавезује и постојећи Закон о задужбинама, фондовима и фондацијама.
Овим путем посебно желимо да заштитимо права задужбинара који су своју имовину даривали народу и отечеству и тиме желели да у Србији изграде боље и праведније друштво засновано на истинским и трајним вредностима.
Ова имовина је у протеклим деценијама често ненаменски коришћена а данас је у ситуацији да буде предмет продаје у процесу различитих облика приватизације.
Из тих разлога је неопходно одлучно реаговати како не би дошло до ненадокнадиве штете по грађане Србије - кориснике задужбина,јер се овде најчешће ради о објектима од велике материјалне вредности и културно-историјског значаја.

Лига за заштиту приватне својине и људских права - Одбор Пожаревац

Председник Драган Илић

петак, 01. мај 2009.

Srbija jedina u Evropi čeka zakon

U Srbiji je sačinjeno čak 13 verzija nacrta zakona o denacionalizaciji. Poslednju verziju tog zakona sačinila je tehnička Vlada Srbije maja 2007. godine i bilo je očekivanja da će zakon posle formiranja nove vlade i konstituisanja parlamenta biti usvojen, međutim, to se nije dogodilo do danas. Pre Srbije to su davno uradile Češka, Slovačka, Mađarska i Slovenija, i to pre 16 godina, dakle, zemlje koje su među prvima iz nekadašnjeg socijalističkog bloka primljene u Evropsku uniju. Taj posao su takođe obavile i Bugarska, Rumunija, Hrvatska, BiH, pa i Albanija, koja je to uradila poslednja, ali i ona pre tri godine, dok Srbija još čeka na zakon. U Srbiji je oko 83.000 ljudi evidentiralo nacionalizovanu imovinu, što je između 20 i 25 odsto ljudi kojima je posle Drugog svetskog rata oduzeta imovina. Ta imovina procenjena je na oko četiri milijarde dolara.

Izvor: Građanski list

ZAKON O RESTITUCIJI - KLJUČNI SISTEMSKI ZAKON

Reakcija na tekst “Neprihvatljivo stalno odlaganje restitucije – Država ne sme da bankrotira” u rubrici Srbija razgovara/Politika, objavljen 20.aprila 2009.god. u Vašem listu

Na inicijativu članstva Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava, a po pravima Zakona o štampi, molim Vas da objavite našu reakciju na tekst “Neprihvatljivo stalno odlaganje restitucije – Država ne sme da bankrotira” koji je objavljen u Vašem listu 20.aprila 2009.godine, i to na istom mestu kako nalaže pomenuti Zakon.
Ključna primedba je da u tekstu koji je objavljen u formi intervjua sa gospodom Slobodanom Ilićem, državnim sekretarom u Ministarstvu finansija i Miletom Antićem iz Mreže za restituciju, problem restitucije nije predstavljen javnosti na način koji odgovara istini.
1.Nije tačno da se restitucijom samo ispravlja višedecenijska nepravda koju je država učinila prema svojim gradjanima. To je manji deo značenja restitucije (koja je potpuniji termin od denacionalizacije). Suština Zakona o restituciji je da je to jedan od ključnih sistemskih zakona. Bez njega nema promene totalitarnog sistema. Sve dok je politička volja iznad vladavine prava Srbija suštinski ostaje zemlja sa totalitarnim režimom.
2. Nije tačno da država ima samo moralnu obavezu prema svojim gradjanima, kao što nije dovoljno samo reći da je to i pravna obaveza. Po medjunarodnom pravu država nije obavezna da donese zakon o restituciji ukoliko ne pokaže jasnu nameru da će to uraditi. A država je to više puta pokazala.
Da podsetimo:
- u svom inauguracionom govoru prvi Premijer Vlade Republike Srbije posle petooktobarskih promena 2000. god. gospodin Zoran Djindjić je izjavio da će medju prvim zakonima njegova Vlada doneti Zakon o restituciji;
- 2005.god. donet je Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine (Sl.glasnik 45/05). Koja je svrha zakona ako ne početak procesa restitucije;
- 2007.godine u vreme presedavanja Srbije Savetom Evrope, aktuelni premijer gosp. Vojislav Koštunica obavezao se pred ovom evropskom institucijom da će njegova Vlada doneti Zakon o restituciji.
- aktueli Nacrt zakona o restituciju (u izradi) je 14. tekst koga eksperti i nadležna ministarstva rade od 2001.godine do danas.
3. Obaveza države prema svojim gradjanima proističe i iz činjenice da je 25.05.2006.god. donet Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama (Sl. glasnik 46/06), a 26.03.2009.god. Zakon o zabrani diskriminacije (Sl.glasnik 22/09). Ukoliko se ne bi doneo Zakon o restituciji imovine koja je oduzeta od gradjana, zadužbina, fondova i srodnih institucija po istim principima na kojima se zasniva Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkava i verskih zajednica došlo bi do grubog kršenja Zakona o zabrani diskriminacije. Ovim se “širom otvaraju vrata” da se oštećeni gradjani i institucije obrate Sudu za ljudska prava u Strazburu pod novim okolnostima.
4. Nije tačno da su do sada autori nacrta Zakona o restituciji bili samo stručnjaci koji su direktno zainteresovani za ovu problematiku. Opet da podsetimo:
-1995.godine Unija poslodava Srbije izradila projekat privatizacije u kome je kao prvi korak u postupku privatizacije predvidjena restitucija in natura. Autori ovog projekta su bili 15 vodećih ekonomista i pravnika (Ljubomir Madžar, Boško Mijatović, Jelica Minić, Slavenko Grgurević, Bojan Dimitrijević, Dragor Hiber i drugi);
- 1996.godine Liga za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava angažovala je dr.Boška Mijatovića i dr.Dragora Hibera da izrade zakonski tekst koji će definisati principe vraćanja oduzete imovine samo sa jednim zahtevom: da bude realno izvodljiv. Rezultat je da je osnovni princip vraćanja nepokretnosti in natura.
5. Vaši sagovornici svoju polemiku o problemu restitucije zasnivaju na statističkim podacima koji se odnose na količinu i vrstu oduzete imovine, što nije dovoljno da bi se ocenila težina i složenost rešavanja ovog pitanja. Ključna stvar je identifikacija imovine koja je predmet vraćanja i ko su obveznici vraćanja. I tu nesme biti spora. Dakle obveznici vraćanja moraju biti:
-država;
-sva fizička i pravna lica koja su korisnici po osnovu zakupa ili prava trajnog korišćenja nepokretrnosti. Ovo proističe iz više presuda Suda za ljudska prava u Strazburu koje se odnose na odnos vlasništvo-stanarsko pravo i u kojima nedvosmisleno stoji da je vlasničko pravo iznad prava korišćenja u bilo kojoj varijanti. Na ovaj način je definitivno oboreno tumačenje iz nedavne prošlosti da “korišćenje” istovremeno znači “vlasnistvo”;
-sva fizička i pravna lica koja su svojinu stekla na način koji je suprotan aktuelnim propisima, kao i lica na koje je potom ta svojina prenošena. Ovaj princip direktno proističe iz nedavno donetog Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela (Sl.glasnik 97/08). U ovu kategoriju ulaze i one nepokretrnosti koje su koristila društvena preduzeća i koje su na osnovu Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije bila obavezna da prijave Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije kao državnu svojinu. Umesto toga, ta imovina je u procesu privatizacije na osnovu zakona iz 2001.godine koji se odnosi na privatizaciju društvenog kapitala, upkos opomenama od strane gradjaja i društvenih organizacija, a naročito suprotno protivljenju same Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije , na nezakonit način menjala svoj pravni status: iz prava korišćenja u pravo vlasništva. Iz toka je proistekao i veliki broj nezakonitih upisa u katastar nepokretnosti, zemljišne i tapijske knjige, što predstavlja nesporno krivično delo koje se mora sakcionisati na osnovu Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivično delo (Sl.glasnik 97/08). Takodje, predmet revizije morali bi biti i, najblaže rečeno, sumnjivi postupci dodeljivanja gradjevinskog zemljišta na trajno korišćenje.
Na ovaj zakonit, pravičan i principijelan način biće omogućena restitucija in natura ubedljivo najveće količine imovine prijavljene po Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine bez bitnog opterećenja državnog budžeta, a samim tim i svih gradjana Srbije. Te zbog restitucije država Srbija neće bankrotirati.
Sporna pitanja, kao što je na pr. restitucija izgradjenog gradjevinskog zemljišta, u vašem tekstu su prikazana zamagljeno i nekopetentno sa tendencijom zastrašivanja gradjana i stvaranja klime protiv modela vraćanja imovine in natura. Vraćanje zemljišta originalnom vlasniku, uspostavljanje obligacionih odnosa izmedju vlasnika zemlje i vlasnika objekta, uz državnu arbitražu u prelaznom periodu od nekoliko godina, kada će se lagano preći od limitirane do tržišne rente, je daleko povoljnije rešenje i za aktuelne vlasnike zgrade, od poklanjanja zemljišta vlasnicima zgrade na koje će morati da plaćaju porez čija će se visina povećavati uvek kada državi, otudjenoj od svojih gradjana, zafali novac u budžetu. Ako se gradjevinsko zemljišta privatizuje kroz naturalnu restituciju stvoriće se jedan prirodni savez svih privatnih vlasnika, kao svuda u svetu, koji će udruženi kontrolisati državni aparat i štitili svoj zajednički interes. Dalji tok objedinjavanja vlasništva nad zgradom i zemljištem teći će kao jedan prirodni proces ukoliko se odvija u državi kojom vlada pravo a ne politička volja moćnika. Isti je slučaj i sa otkupljenim stanovima kojih po našim procenama ima od 12.000 do 15.000 hiljada u celoj Srbiji prosečne kvadrature od 70kvm, što je minorna vrednost u odnosu na ukupnu masu nepokretnosti koje su predmet restitucije, itd.
Njačešće pitanje koje je nam je članstvo postavljalo je da li su vaši sagovornici svojim neodredjenim i nerazumljivim odgovorima hteli da poruče da je za sadašnju Vladu problem restitucije nevažan i na taj način najave još jedno odlaganje donošenja Zakona o restituciji?
Iz ovoga sledi direktno pitanje Vladi koja je dužna da odgovori već dovoljno uznemirenoj javnosti: Da li u Vladi postoji spremnost da sav svoj potencijal usmeri na donošenje ključnih sistemskih zakona koji će pokrenuti procese kao što je restitucija koja je prirodni partner razvoju malog i srednjeg preduzetništva, čime se obnavlja uništena srednja gradjanska klasa, koja i u najtežim ekonomskim krizama, ostaje temelj stabinosti države? Ili prioritet Vlade ostaje spašavanje tajkunskih imperija, odlaganje suštinskih promena i uvlačenje zemlje u još dublji mrak?

Za Ligu za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava
dr Dragana Milovanović Podpredsednik

Популарни постови