уторак, 30. јун 2009.

Protest povodom Nacrta zakona o uredjenju prostora, gradjevinskog

Poštovani gospodine Predsedniče Vlade,

U javnoj raspravi o Radnoj verziji Nacrta zakona o uredjenju prostora, gradjevinskog zemljišta i izgradnji postojao je nagoveštaj da ćemo dobiti ozbiljan dokument zasnovan na pravnim principima koji su temelj zakonodavstava civilizovanog slobodnog sveta. Medjutim, umesto sistemskog zakona, na osnovu poslednje verzije ovog zakona u pripremi koja se pojavila u formi Nacrta zakona o uredjenju prostora i izgradnji i intervjua gospodina Olivera Dulića, ministra životne sredine i prostornog planiranja u emisiji “Poligraf” na TV B92 16. juna tekuće godine, možemo očekivati Zakon koji predstavlja čistu suprotnost svom osnovnom cilju. Sama promena naziva Zakona, iz čega se vidi da su pitanja vezana za gradjevinsko zemljište, pa s toga i svojinska prava na njemu, marginalizovana, ukazuje da je ovaj Zakon promenio svoju suštinu u zakon pravno-tehničke prirode i kao takav se nesme baviti svojinskim pitanjima zemljišta. S toga, Zakon o uredjenju prostora i izgradnji, uz izostavljanje poglavlja IV “Gradjevinsko zemljište” i temeljnu reviziju svega što se odnosi na vlasnička prava nad zemljištem, mora biti donet posle donošenja Zakona o restituciji i Zakona o svojini i drugim stvarnim pravima.
Suština promašaja ovog zakona, ukoliko se donese u formi koja je predstavljena pomenutim Nacrtom zakona, je u sledećem:
1. Ponavlja se greška napravljena Zakonom o privatizaciji koji je donet pre Zakona o restituciji i koji kao rešenje spornih vlasničkih odnosa predvidja fond za restituciju u koji se odvajaju sredstva iz privatizacije u vrednosti od 5%. Ovaj model se pokazao kao nefunkcionalan i predstavlja potpuni promašaj, te i samu privatizaciju dovodi u pitanje. I pored toga, sličan model se predvidja i u Nacrtu Zakona o uredjenju prostora i izgradnji (član 112.). Kada su imovinska prava u pitanju, dužni smo da Vas podsetimo da se ne radi o “ispravljanju istorijskih nepravdi” već o bitnoj sistemskoj promeni koja se odnosi na zaštitu elementarnog ljudskog prava na mirno uživanje i raspolaganje privatnom imovinom te se pitanju restitucije imovinskih prava mora posvetiti posebna pažnja. S obzirom da je od 1944.godine (tačnije od 1941.godine) imovina oduzimana nasilnim putem, u tada “novoj socijalističkoj državi” iz pravnog sistema je izbačen osnovni princip iz rimskog prava o poštovanju kontinuiteta svojine koji kaže da ukoliko se kontinuitet svojine na nekoj imovini prekine nasilnim putem sve potonje pravne radnje su ništave. S toga, jedini način da se zaštita prava na mirno uživanje i raspolaganje imovinom u celini postavi u čvrste zakonske okvire je donošenje Zakona o naturalnoj restituciji, što nesme biti pitanje političke volje, već imperativ u državi u kojoj je vladavina prava iznad političke volje i moći. U suprotnom Država Srbija će prekršiti čitav niz obavezujućih medjunarodnih konvencija:
-Opštu deklaraciju o pravu čoveka UN
-Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i temeljnih sloboda sa protokolima (član 1. Protokola, Pariz 20.03.1952.g.), na koju se obavezala ulaskom u Savet Evrope 2003.godine,
-Deklaraciju o osnovnim načelima pravde za žrtve kriminala i zloupotrebe moći iz 1985.godine, itd.
2.Nedopustivo je da se uvodjenjem pojma investitor , koji dominira tekstom Nacrta zakona o uredjenju prostora i izgradnji zamagljuje pojam vlasništva i vlasničkih prava. Umesto pregršti nejasnoća po ovom pitanju, Zakon mora da istakne kao preduslov za gradnju čiste i transparantne vlasničke odnose na predmetnom zemljištu. Jednostavno rečeno nemože magla zakonskih odredbi pravo korišćenja (nevlasništvo) pretvoriti u vlasništvo suprotno opštim principima sticanja vlasničkog prava na imovini.
3.I ako član 83. stav 1 u Nacrtu zakona o uredjenju prostora i izgradnji kaže “Gradjevinsko zemljište može biti u svim oblicima svojine” , u daljem tekstu kategorija državne svojine se potpuno gubi (pravni termini se moraju u svim propisima, pa i Ustavu, pravilno upotrebljavati). Umesto ove odrednice pojavljuje se isključivo pojam javne svojine koji je po svojoj suštini termin koji označava samo jedan poseban vid svojine države i lokalnih uprava. Naime to je svojina koja je, kada je zemljište u pitanju, namenjena isključivo za postojeće i planirane javne namene i nemože biti u prometu, niti se koristiti za drugu vrstu namene. Ukoliko se ova kategorizacija zemnljišta ne ispravi u svim aktima zakonodavnog sistema, jedna posebna kategorija državne svojine, sa izrazito specifičnom namenom “izgubiće se” i postati predmet manipulacije u galimatijasu tumačenja na ovaj ili onaj način, odnosno, postati drugi vid onoga što se zvalo “društvena svojina”. To se već oseća u Nacrtu zakona o uredjenju prostora i izgradnji, jer brojne odredbe ovog Zakona regulišu načine otudjivanja javne svojine što ide do apsurda. Država, grad i lokalna uprava, po ovom Nacrtu zakona, mogu prodavati gradjevinsko zemljište, davati ga u zakup, stavljati ga kao osnivački ulog u preduzeća (član 96.), proglašavati vlasništvom “pravnih lica čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave” (član 103.). Dakle, imenovana kao javna svojina, državna svojina se nemože vratiti originalnim vlasnicima ili njihovim naslednicima od kojih je oduzeta nasilnim putem (jer to aktuelni Zakon o gradjevinskom zemljištu i izgradnji nedozvoljava), ali će se zato moći staviti u promet, kako se predvidja Nacrtom zakona o uredjenju prostora i izgradnji, čime se njena javna namena ukida (Napomena: pojam javnog u svim pravnim sistemima isključuje privatno).
4.Sve pomenute i druge radnje po Nacrtu zakona o uredjenju prostora i izgradnji omogućava instrument konverzije prava korišćenja zemljišta u vlasničko pravo. Putem ovog automatizma ogromna količina zemljišta bez valjanog osnova sticanja prelazi u vlasništvo vlasnika objekta koji je sagradjen na njemu, ali i onih korisnika zemljišta koji su to pravo stekli na neki način u predhodnom periodu. Ovim putem se nezakonito postupanje u procesu privatizacije ozakonjuje što predstavlja vrhunac odstupanja od principa “due diligence” koji je uveden u medjunarodne monetarne institucije kao preduslov pristupanja njihovim fondovima.
5. Pod izgovorom da se naturalna restitucija gradjevinskog zemljišta nemože sprovesti u slučajevima gde postoje objekti u svojini drugih gradjana, a po rečima ministra Dulića da se ispravljanjem starih nepravdi nemogu činiti nove, krije se još jedan oblik oduzimanja i rasprodaje zemlje. Poklanjanje vlasničkog prava na gradjevinskom zemljištu vlasniku individualnog objekta (kako se predvidja u Nacrtu zakona o uredjenju prostora i izgradnji) je privilegija onih koji su do vlasništva na porodičnoj kući, pa i ekskluzivnoj vili, došli putem otkupa, ili kupovinom za male pare od “uplašenog otkupca” jedne takve nepokretnosti (drugi oblici sticanja imovine su legalni i legitimni). Poklanjanje suvlasništva nad zemljom na kojoj je objekat sa više stanova pa samim tim i više etažnih vlasnika, u ovom momentu je predizborni marketingški potez identičan onome kojim je Milošević, prodavanjem stanova za bagatelu, kupio jedne od svojih izbora i produžio vreme svog opstanka na vlasti, što je zemlju dovelo u katastrofalnu situaciju.
S druge strane, gradjanima se, ovim zakonskim predlogom, poklanja bez ikakvog valjanog razloga zemljište koje je “potrebno za redovnu upotrebu”, a ako je parcela veća od toga, novi suvlasnici zemljišta moraće da je odkupe od države po tržišnoj vrednosti. Gradjanin koji će po sili zakona postati vlasnik i onoga što mu netreba, a što mora da plati, uz to postaje i poreski obveznik na tu imovinu. Toliko o zaštiti interesa “većinskog stanovništva”. Ukoliko je parcela toliko velika da se od nje može formirati još jedna gradjevinska parcela, ista će biti konvertovana kao svojina i vlasnik zemljišta, predpostavljamo država, može postupati sa tom pacelom u skladu sa zakonom, kako predvidja Nacrt zakona o uredjenju prostora i izgradnji (član 105.). Ako se ovome doda i obaveza (opet po istom zakonskom predlogu) da vlasnik poljoprivrednog zemljišta mora za svoju imovinu platiti nadoknadu državi ukoliko se planskim aktom njena namena promeni u gradjevinsko zemljište, i pored toga što će za isto plaćati povišen porez jer mu vrednost imovine skače, ali i visoke komunalne takse prilikom gradnje (sve zajedno znači da će svaki gradjanin koji se nadje u ovoj situaciji najmanje dva puta plaćati jednu istu stvar), jasno je da u ovoj zemlji pravo na mirno uživanje i raspolaganje privatnom imovinom nije generalno zaštićeno.
6.Kako su prava jedne veće grupe gradjana, potražioca nasilno oduzete imovine, (po evidenciji državnih institucija preko 500.000 prijavljenih lica), flagrantno diskriminisana u odnosu na druge kategorije gradjana i verske zajednice, što je i za aktuelnu vlast postalo alarmantno, ministar Dulić nam je u poslednjem intetvjuu nagovestio mogućnost promena u Zakonu o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednima koji je, kako on kaže donela prošla Vlada. Umesto da napravi korak napred i donese zakon koji će izjednačiti prava gradjana sa pravima koja su kao legitimna već priznata verskim zajednicama, a koja imaju i gradjani, vlasnici imovine stečene posle ukidanja limita na pravo posedovanja nepokretnostisti, Vlada donosi odluke koje nas vode preko 60 godina unazad. Ovim se definitivno uništava srednja gradjanska klasa. Nekada je to činjeno u cilju promovisanja nove političke oligarhije, a danas radi spasa nekoliko tajkunskih imperija, što je posebno vidno u formulacijama od člana 106. do člana 111. u Nacrtu zakona o uredjenju prostora i izgradnji koji su puni nejasnoća, propusta, otvoreni za dodata i dogovorena rešenja koja će se donositi u kabinetima pojedinih ministara (član 111. istoga Nacrta zakona), kako bi se bezbolno za počinioce nezakonitih radnji, prevazišli ozbiljni društveni problemi koji iz dana u dan potresaju javnost u Srbiji.
Iz svega navedenog jasno je da se ovim Zakonom, otvorenije nego bilo kojim do sada donetim, običan gradjanin Srbije stavlja u neravnopravni položaj u odnosu na Državu i povlašćenu finansijsku oligarhiju po pitanju svog prava na mirno uživanje i raspolaganje imovinom. Zbog toga zahtevamo od Vlade Republike Srbije da Nacrt zakona o uredjenju prostora i izgradnji revidira u skladu sa njegovom pravno-tehničkom suštinom i pre donošenja ovog Zakona donese sistemske zakone, Zakon o restituciji i Zakon o svojini i drugim stvarnim pravima.

U Beogradu, 23.juna 2009.godine
Dr Dragana Milovanović Podpredsednik Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava

уторак, 23. јун 2009.

OTKOPAVAJE ISTINE

Kosti žrtava koje su pale od oktobra 1944. do januara 1945. godine, kao "narodni neprijatelji", rasute su po Bagdali, Garskom potoku, Slobodištu, vrbacima Zapadne Morave, i drugim stratištima oko Kruševca.
Nezavidan je i broj podataka do kojih su došli malobrojni istraživači i istoričari. "Veliko čišćenje" u Kruševcu, počelo je 15. oktobra 1944. godine - drugog dana po ulasku oslobodilaca. Partizani su munjevito krenuli u masovna hapšenja "državnih neprijatelja". Viđenije i imućnije Kruševljane, domaćine, sve privržene monarhiji, simpatizere Dragoljuba Mihailovića i Jugoslovenske vojske u otadžbini, hapsili su noću, bez naloga i optužnice, bez procesa i dokazane krivice. Preki sud je, prema nezvaničnim procenama i svedočenju preživelih potomaka pobijenih, "po kratkom postupku", na ovdašnja stratišta poslao nekoliko stotina rodoljuba iz Kruševca i okoline, iz Paraćina, Ćuprije, Toplice, Niša, Župe Aleksandrovačke.
Dragiša Milošević, direktor Istorijskog arhiva Kruševac, prvi je beležio stradanja u "neprijateljskim redovima". Sa još nekoliko kolega, pokušao je da utvrdi bar približan broj žrtava bratoubilačkog metka.
- U jedinicama NOR poginulo je 922 Kruševljana, u nemačkom teroru 173 (grad i okolina), Organizacija Draže Mihailovića ubila je 92, iz njenih redova postradalo je 269, u logorima i kaznenim zavodima 1.145 (od toga u nemačkim konc-logorima 195, na Banjici 485, na Bubnju 33, u Kaznenom zavodu Kruševac 863). U aprilskom ratu, na području Dimitrovgrada, poginulo je 49 pripadnika puka "Car Lazar" (Jugoslovenska vojska). Od Ozne je stradalo 136, a za 68 se ne zna ni gde, ni od koga, ni kako su nestali. Na Bagdali je streljano ukupno 73 civila. Od toga tri žene - iz sela Buci podno Jastrepca i iz Naupara. Na Sremskom frontu je poginulo 163 boraca, a 33 se vode kao nestali. Od ruke Crvenoarmejaca su stradala dvojica - jedan u Pošti, a drugi kod Fontane. To je ono što možemo da dokumentujemo imenom i prezimenom. Svi podaci se nalaze u Vojno-istorijskom muzeju u Beogradu - kaže Milošević.
Već 1989. godine, na inicijativu porodica, ovdašnjeg SPO i članova novoosnovanog Ravnogorskog pokreta, na Bagdali iznad Kruševca je podignut betonski krst - spomen-obeležje žrtvama komunističke vlasti, i održano prvo opelo. Među najglasnijim zagovornicima ideje da se žrtvama podigne spomenik bio je, tada "otporaš", danas narodni poslanik DS Srđan Milivojević.
Među nevinim žrtvama, čije su kosti rasute u vododerini pod Bagdalom i u Garskom potoku, u neobeleženoj, zajedničkoj grobnici, leži i telo ravnogorca Nikole Mihajlovića, potomka jedne od najstarijih kruševačkih porodica.
Učitelj Nikola je tog 21. novembra 1944. godine, kada je noću poveden na stratište, imao 38 godina, suprugu Nataliju, sinove Vasilija i Borivoja. I neustrašivo srce, puno ljubavi za svoj narod i otadžbinu. Borivoje, Nikolin mlađi sin (Vasilije preminuo), prihvatio je, u spomen na svirepo očevo postradanje, da nam prenese sećanja:
- Oca Nikolu, majku Nataliju, brata i mene, rat je zatekao u zapadnomoravskom selu Kukljinu, u kojem su oboje učiteljevali. Kao viđeniji čovek, moj otac je 1941. godine, kao rodoljub, ali i da bi od ratnih "oluja" sačuvao glavu (bio meta Nemaca, ljotićevaca, Bugara), stupio u Ravnogorski pokret. Pred oslobođenje, oktobra 1944, otac se predao partizanskoj jedinici u Aleksandrovcu. Ubrzo su ga strpali u tamnicu, a posle deset dana provedenih u zatvoru, odveli u Garski potok na streljanje. Tamo je postojala jedna vododerina, pa dželati nisu morali da se "muče" i da ih zakopavaju. Delove tela i kostiju ubijenih na pravdi boga mesecima su razvlačili psi, i zato su ova stratišta prozvana "pasja groblja". Poštujući ljudske, Božje i pravoslavne zakone, a u skladu sa načinom života koji je vodio moj otac, na Starom kruševačkom groblju smo mu podigli grob. Na ploči piše da je umro - da poratne, nove vlasti, ne bi porušile grob...
Dan pre streljanja, Nikola je Nataliji vratio vunene čarape i u njima burmu. Ovo mi više ne treba, poručio je u dobro skrivenom pisamcetu. Tada je već slutila da se kobni dan približio, da ona muža, a deca oca, više nikada neće zagrliti...
Već 21. novembra, noću, na Svetog Aranđela, Nikolu su iz zatvora, sa još 168 rodoljuba, uglednih Kruševljana, Paraćinaca, Nišlija, poveli u Pakašnicu, u Garski potok, na gubilište. Prolazeći Pećkom ulicom (kasnije Grobljanska, pa Gligorija Dikića), u kojoj je stanovala njegova sestra, profesorka Katarina, Nikola je smogao snage, i pesmom "znaš li, sele, da se rastajemo" dao joj znak da ga vode na streljanje. U zoru je Katarina saopštila snahi Nataliji: "Nikolu su noćas izveli na streljanje..."
Dugo posle, deca i supruga pokojnog učitelja bili su obeleženi. Deca su izbačena iz internata, a majka je bila obavezna da se javlja na raport Ozni.
Posle 63 godine dočekali su "pomilovanje": "Bez obzira na to što sudska ili administrativna odluka o lišenju života pokojnog Nikole Mihajlovića nije bila ni doneta, pruženi dokazi, uz zahtev za rehabilitaciju, dovoljni su da se pouzdano utvrdi da je Nikola Mihajlović bio žrtva progona i nasilja iz ideoloških i političkih razloga", piše, između ostalog, u rešenju Okružnog suda u Kruševcu, kojim je pokojnom učitelju Nikoli Mihajloviću iz Kruševca vraćena građanska čast.

Популарни постови