Виши суд у Пожаревцу одбио је захтев за рехабилитацију познатог пожаревачког трговца и добротвора Саве Мирковића. Овај велики добротвор, који је заједно са Михаилом Павловићем блиским рођаком Милене Павловић Барили, даровао Пожаревцу Дом трговачке омладине са фискултурном салом и вежбалиштем, осуђен јe у монтираном процесу, заједно са Михаилом Павловићем на губитак права части и одузимање целокупне имовине (ово последње је очигледно и био мотив тадашње власти).
Овим часним и познатим пожаревљанима, комунистичке власти, у својој жељи да их осуде, нису успеле ништа друго да припишу, осим да су били чланови акционарског друштва Кленовник и чланови управног одбора истог, а које је било у поседу рудника који је наводно "помагао окупаторску силу". Чак ни чињеница да све време трајања рата нису били на територији Пожаревца, те ни у чему нису могли да одлучују по питању пословања и управљања рудником, није их спасло. Није та чињеница помогла ни суду који је одлучивао о захтеву породице покојног Саве Мирковића о његовој рехабилитацији. Захтев је одбијен, са истим образложењем као што је и пресуда донета пре близу 70 година. Питање је да ли би боље прошао и Михаило Павловић, да има преживелих блиских рођака који би овај поступак повели. Наиме, новим Законом о рехабилитацији онемогућено је покретање оваквих поступака, изузев чланова ближе породице. На овај начин Законом је битно сужена уопште могућност покретања поступка рехабилитације, а судским тумачењем да се из истих разлога из којих је пресуда донета, ма како они бесмислени били, захтев може и одбити, осигурано је да до рехабилитације у нејвећем броју случајева не дође.
Остаје да се запитамо овако: Да ли после свега треба да осећају стид преживели наследници породице Мирковић-Павловић што држава Србија њихове дедове и даље сматра "издајницима и слугама окупатора" или све нас, зато што се наша држава на овај начин одужује нашим суграђанима за оно што су учинили и оно што су оставили граду у коме живимо?
Овим часним и познатим пожаревљанима, комунистичке власти, у својој жељи да их осуде, нису успеле ништа друго да припишу, осим да су били чланови акционарског друштва Кленовник и чланови управног одбора истог, а које је било у поседу рудника који је наводно "помагао окупаторску силу". Чак ни чињеница да све време трајања рата нису били на територији Пожаревца, те ни у чему нису могли да одлучују по питању пословања и управљања рудником, није их спасло. Није та чињеница помогла ни суду који је одлучивао о захтеву породице покојног Саве Мирковића о његовој рехабилитацији. Захтев је одбијен, са истим образложењем као што је и пресуда донета пре близу 70 година. Питање је да ли би боље прошао и Михаило Павловић, да има преживелих блиских рођака који би овај поступак повели. Наиме, новим Законом о рехабилитацији онемогућено је покретање оваквих поступака, изузев чланова ближе породице. На овај начин Законом је битно сужена уопште могућност покретања поступка рехабилитације, а судским тумачењем да се из истих разлога из којих је пресуда донета, ма како они бесмислени били, захтев може и одбити, осигурано је да до рехабилитације у нејвећем броју случајева не дође.
Остаје да се запитамо овако: Да ли после свега треба да осећају стид преживели наследници породице Мирковић-Павловић што држава Србија њихове дедове и даље сматра "издајницима и слугама окупатора" или све нас, зато што се наша држава на овај начин одужује нашим суграђанима за оно што су учинили и оно што су оставили граду у коме живимо?
Коментари
Постави коментар