уторак, 01. децембар 2015.

Одбијена рехабилитација Саве Мирковића, за Михаила Павловића рехабилитацију нема ко да тражи!

Виши суд у Пожаревцу одбио је захтев за рехабилитацију познатог пожаревачког трговца и добротвора Саве Мирковића. Овај велики добротвор, који је заједно са Михаилом Павловићем блиским рођаком Милене Павловић Барили, даровао Пожаревцу Дом трговачке омладине са фискултурном салом и вежбалиштем, осуђен јe у монтираном процесу, заједно са Михаилом Павловићем на губитак права части и одузимање целокупне имовине (ово последње је очигледно и био мотив тадашње власти).
Овим часним и познатим пожаревљанима, комунистичке власти, у својој жељи да их осуде, нису успеле ништа друго да припишу, осим да су били  чланови акционарског друштва Кленовник и чланови управног одбора истог, а које је било у поседу рудника који је наводно "помагао окупаторску силу". Чак ни чињеница да све време трајања рата нису били на територији Пожаревца, те ни у чему нису могли да одлучују по питању пословања и управљања рудником, није их спасло. Није та чињеница помогла ни суду који је одлучивао о захтеву породице покојног Саве Мирковића о његовој рехабилитацији. Захтев је одбијен, са истим образложењем као што је и пресуда донета пре близу 70 година. Питање је да ли би боље прошао и Михаило Павловић, да има преживелих блиских рођака који би овај поступак повели. Наиме, новим Законом о рехабилитацији онемогућено је покретање оваквих поступака, изузев чланова ближе породице. На овај начин Законом је битно сужена уопште могућност покретања поступка рехабилитације, а судским тумачењем да се из истих разлога из којих је пресуда донета, ма како они бесмислени били, захтев може и одбити, осигурано је да до рехабилитације у нејвећем броју случајева не дође.
Остаје да се запитамо овако: Да ли после свега треба да осећају стид преживели наследници породице Мирковић-Павловић што држава Србија њихове дедове и даље сматра "издајницима и слугама окупатора" или све нас, зато што се наша држава на овај начин одужује нашим суграђанима за оно што су учинили и оно што су оставили граду у коме живимо?

уторак, 06. октобар 2015.

ПРАВНО НАСИЉЕ ЗАХТЕВА НОВЕ И НОВЕ РЕСТИТУЦИЈЕ

Најновије правно насеље изражено у тзв. "Лекс специјалису" везаном за насеље "Београд на води", где се противуставно проглашава за јавни интерес нешто што то ни по ком закону то не може бити, а експроприсано земљиште се даље, без јавног надметања, даје страној компанији да гради профитабилне непокретности и остварује профит, и у другом случају где се законским решењима одређене пензије, опет својеврсним Лекс специјалисом, умањују без основа, без рока трајања и без обавезе државе да иста средства врати оштећеним грађанима, захтеваће нови процес реституције - враћања из неправног у правно стање.
Иако процес реституције неправног одузимања имовине од стране послератних комунистичких власти није ни узео замаха, ново правно насиље се умножава и тражиће покретање нових процеса реституције.
Обзиром, да је претходних деценија процес државног, тачније партијског насиља, увек био вишеструко обимнији, интенизивнији и знатно континуиранији од процеса реституције, који је готово по правилу код нас тек процес у покушају, као и правна држава, може се очекивати наставак таквог тренда. Дакле, правно насиље постаје правило и свакодневица, а реституција и грађење правне државе тек све ређи изузетак све слабијег интезитета и обима.
Удружења грађана за заштиту основних људских права били су и биће стална потреба са једне стране, а са друге стране биће све више маргинализована и прогоњена, како не би реметила већ устаљена правила понашања партија на власти и инструментализованих правних институција које уместо да бране правни систем служе као саучесник који аминује правно насиље и кочи грађане у остваривању њихових права.

субота, 08. август 2015.

РАСПРОДАЈА ДРЖАВНИХ НЕКРЕТНИНА - ЈОШ ЈЕДАН УДАРАЦ НА УСТАВ И ПРАВА ГРАЂАНА СРБИЈЕ

Након што је режим 90-тих поклонио милон станова повлашћеним грађанима који су их претходно добили на коришћење и тиме оштетио државу Србију и све њене грађане осим поменутих, за више милијарди евра, уследио је нови покушај да се уради слично изгласавањем Закона о продаји државних некретнина. Покушано је да се на овај начин онима који годинама, или чак деценијама као повлашћени користе државне локале и станове, углавном не плачајући их, сада исте откупе за мале паре. Уместо да им наплати неплаћене кирије и исели их из државних некретнина, па да онда у складу са Уставом РС и законима исте законском процедуром огласи за закуп или продају, они су покушали да их поклоне повлашћенима.

понедељак, 23. март 2015.

СУПСТИТУЦИЈА ПОЉОПРИВРЕДНОГ АЛИ И ГРАЂЕВИНСКОГ ЗЕМЉИШТА И ОБЈЕКАТА

Лига за заштиту приватне својине и људских права подржава измене Закона о реституцији које је Заштитник грађана Саша Јанковић упутио Скупштини Србије, у оквиру којих он предлаже увођење сусптитуције код враћања пољопривредног земљишта. Међутим, не видимо разлог да се у систем супституције не укључе и грађевинско земљиште и сами објекти. Држава Србија оћигледно има знатан фонд земљишта и објеката које не користи, а Лига и њени чланови, свакако не желе да дуг државе према њима буде враћан узимањем од будућих генерација, већ враћањем одузетог или адакватног добра, било да се ради о земљишту или објектима.

уторак, 11. фебруар 2014.

ПОДНОШЕЊЕ ЗАХТЕВА ЗА РЕСТИТУЦИЈУ ДО 3. МАРТА

Лига за заштиту људских права и приватне својине препоручује својим члановимиа и свима који имају потраживања према Закону о враћању одузете имовине и обештећењу, поднесу захтеве до 3. марта 2014. године. Иако, Закон, како смо више пута нагласили, даје врло мало могућности за праведно и правно решење реституције имовине, предлажемо да се захтеви ипак поднесу како би се и те скромне могућности искористиле уколико је то могуће.
Свима онима који нису успели да дођу до документације, а таквих је много јер смо једна од ретких бивших комунистичких земаља која није отворила тајне досијее, предлажемо да се обрате надлежним месним архивима са што више података и затраже од њих одговор где се документација налази, те ако добију потврду да се налази у тајним архивама ОЗНА-е или УДБА-а и сл, то доставе као документ при пријављивању, инсистирајући од службеника поште да такав захтев приме. Тиме би испунили законски рок а након отварања тајних архива, испуниле би се могућности за допуну документације.
Подсећамо, такође, да уколико будете незадовољни решењем Агенције за реститицију, а таквих ће засигурно бити много, постоји могућност жалбе надлежном министарству, затим вођење управног спора и на крају покретање спора пред Европским судом за људска права у Стразбуру, ако се наведеним инструментима националног права не добије адекватно обештећење. Све ово ће бити дуг пут до остваривања једног од основних људских права - права на слободно располагање сопственом имовином, али тај пут морамо прећи не само због нас, већ и због дуга према нашим прецима који су имовину мукотрпно радом стицали, али и због оних који нас наслеђују, јер треба да наследе не само имовину својих предака, већ и правну и праведну државу која поштује своје грађане.

уторак, 21. мај 2013.

Извршна власт преко правобранилаштва кочи реституцију

Извршна власт, како локална тако и републичка, уместо да преко својих правобранилаштва буде у служби својих грађана који очекују праведну реституцију, углавном по Србији чини супротно. И по овако селективном и дискриминаторном Закону о повраћају и обештећењу одузете имовине, на малобројна решења која Агенција за реституцију успе да донесе, правобранилашва се увек, и када немају аргумената и нити ваљаних разлога, жале на иста. Овако неетичко и бирократско поступање правобранилаштва, делом је и наслеђена пракса "друштвених правобраниоца самоуправљања" који су увек имали изричит налог да се жале у сваком случају где процес подржављења (односно стављања под контролу партије) прети да крене у супротном смеру, што су називали "непријатељима социјалистичког самоуправљања". Са друге стране, не мање често, узрок оваквом некритичком понашању су лични интереси и аспирације појединаца и политичких групација ка конкретним непокретностима који су предмет реституције. Све у свему, процес реституције имовине у Србији иде тешко, као и уопште реституције у ширем смислу у држави Србији, тј. враћања из неправног у правно стање, а то је увек много теже него обрнути процес.

четвртак, 28. март 2013.

Прва решења о реституцији у Пожааревцу

Након готово 70 година, донета су прва решења о реституцији у Пожаревцу. Три пожаревачке породице: Кузмановић, Дружијанић и Стокић, добила су делимична решења о реституцији којима има се враћа део имовине за који не постоје законске и друге сметње за њихово враћање. Реч је о познатим локалима у центру Пожаревца, којима је претходних година у име државе газдовала општина Пожаревац, убирући углавном малу и или никакву кирију. Овиме је започет процес обештећења жртава послератног комунистичког терора, којим је оштећено између 300.000-350.000 српских породица, које још увек чекају правду.

четвртак, 30. август 2012.

ПРАВДА У СРБИЈИ ДОСТИЖНА?

Оригинални текст интервјуа за пожаревачки лист Реч народа, председника пожаревачког одбора Лиге за заштиту приватне својине и људских права

П: Лига за заштиту приватне својине и људских права постоји већ дуги низ година као удружење грађана. Како сте организовани и како је све почело?
О: Откада је започео процес послератног насилног одузимања имовине праћен прогоном и државним терором тадашње новоформиране власти, почели су и захтеви за враћањем одузете имовине. Није истина, како неки злонамерно тврде, „да смо се тек сада сетили“. Били су, међутим, то појединачни покушаји, углавном неуспешни због тврдокорне идеологије којој је правосуђе и законодавство било у то време потпуно подређено. Организовани наступи су се појавили тек 90-тих са распадом КПЈ. Лига је званично регистрована 1995. године и пожаревачки одбор је формиран као један од првих. Одувек смо били једноставно удружење грађана без икакве помоћи државе или њених органа. Нисмо је ни тражили. Све наше активности су биле у складу са међународним правом и обавезама наше државе да се донесе праведан закон којим би држава вратила оно што је њеним грађанима неправедно и неправно одузето. Немамо чак ни просторије, љубазношћу људи из МЗ Браћа Вујовић одржавамо скупове у њиховим просторијама. Све своје трошкове сами плаћамо.

П: Докле се стигло са реституцијом?
О: Са жалошћу морам да кажем: Нисмо далеко одмакли, а време нас гази. Последња смо земља у транзицији која је донела закон, тек прошле 2011. па још са одложеном применом на две године. Да ствар буде гора то није највећи недостатак закона. Закон је дискриминаторан јер не дозвољава супституцију непокретности при враћању, што је већ дозвољено претходним законима о враћању пољопривредног земљишта из 1993. и враћању имовине верским заједницама из 2006. године. Лига је затражила оцену уставности чланова Закона који су дискриминативни. На састанку главног одбора Лиге је чак било предлога да се не шаљу захтеви док се Уставни суд не изјасни. Превладао је ипак став да сви који имају могућност да им се имовина врати у натури поднесу захтев а остали учине по својој савести и савету адвоката.
Забрињава чињеница да започети процеси изузетно дуго трају. Тако има још процеса који се спроводе по закону из 1993. године и нису окончани, а ради се о неупоредиво једноставнијим процесима, јер се ради о пољопривредном земљишту. То указује на то колико ће реституција трајати дуго а тек је започета и то на не баш најбољи начин.

П: Шта је Лига све чинила да Закон буде бољи и читав процес бржи?
О: Још 1997. направљен је предлог Закона од стране Лиге. Држали смо много скупова, учествовали на свим јавним расправама са конкретним предлозима. Укључени смо и у међународне организације које се баве овим проблемом. Тражили смо да се сет реституционих закона донесе одједном и што пре како не би долазило до колизије. Процес рехабилитације је неодвољив од реституције, као и лустрација за оне који су кршили људска права, не само код одузимања имовине, већ и код политичких хапшења и ликвидација које су ишли заједно с тим, а то опет захтева отварање тајних досијеа и преиспитивање "револуционарне правде" из тог времена. Сви наши предлози су били у складу са Међународном декларацијом о људским правима и Резолуцијом парламентарне скупштине савета Европе о мерама санирања последица тоталитарних комунистичких режима. Предлагано је и да држава оснује посебан фонд земљишта из којег би се намиривала потраживања по основу реституције уз обавезу да повериоц пронађе инвеститора и покрене инвестицију од које би се део опет враћао у фонд, што би био значајан подстицај за инвестиције пре свега наше емиграције, али и страних инвеститора који би сигурно подржали тако нешто.

П: Шта је по Вама разлог за тако слабе резултате у реституцији?
О: Разлога је више. Прво, нигде процес национализације није ишао тако дубоко и тако широко. Свако ко је би био идеолошки етикетиран као „сарадник окупатора“ или „кулак“ и сл. прво би му одузели све што има и читавој његовој породици, па тек онда покретали друге мере. Касније су доносили групна решења којима су на стотине, негде и преко хиљаду непокретности национализовали у једном дану. Одузимани су плачеви чак до 5 ари, локали и станови мањи од 60м2. Такво решење постоји и у нашем граду.
Оштећени су често, ако би преживели, бежали у иностранство, а они који су стали били су проказани као „грађани другог реда“. Тако да, имамо ситуацију да је тек сваки трећи оштећени поднео захтев по Закону о евидентирању имовине из 2006. године, а многи од њих ће одустати јер их нови Закон тера да то чине поново.
Други, разлог је да је већи део владајуће олигархије који је прогоне спроводио задржао места у државним службама и за своју децу и унуке и они свакако немају интереса да спроводе реституцију. Није развлашћена ни та олигархија, нити је њихова идеолошка матрица до краја демонтирана.
Протоком времена јавиле су се нове интересне групе који свој интерес виде у приватизовању те имовине која држава још увек има у поседу а нема много интереса да је задржи.
Читав процес повратка на тржишну привреду чија је основа приватна иницијатива и приватна својина, кренуо је погрешно, уместо у правцу реприватизације, што је једини правни и праведни модел, у процес распродаје нечега што мора бити враћено.

П: Како видите даљу будућност што се тиче реституције?
О: По мом мишљењу процес ће ићи онолико брзо колико буде расла свест о потреби стварања правне и праведне државе. Основа такве државе не може бити имовина која је грађанима одузета мимо њихове воље. Ни Европска унија, која је то већ рекла, нити било која друга унија неће примити државу која то питање није решила. Устав Р. Србије је по том питању је врло јасан и очекујмо да ће Уставни суд ту имати доста лак задатак. Ако његов одговор буде позитиван, верујем да ће ствари кренути у добром правцу. Процес је покренут и нико га неће моћи зауставити, а да ли ће бити успораван – ту већ нисам оптимиста. Биће успоравања у то сам сигуран, али и ми ћемо чинити све да правда, иако тако спора за нас, остане ипак и достижна.

недеља, 08. април 2012.

ДАВАЊЕ У ЗАКУП ОДУЗЕТЕ ИМОВИНЕ У ПОСТУПКУ ВРАЋАЊА ИСТЕ

Влада Републике Србије донела је 22.03.2012. УРЕДБУ О УСЛОВИМА ПРИБАВЉАЊА И ОТУЂЕЊА НЕПОКРЕТНОСТИ НЕПОСРЕДНОМ ПОГОДБОМ, ДАВАЊА У ЗАКУП СТВАРИ У ЈАВНОЈ СВОЈИНИ И ПОСТУПЦИМА ЈАВНОГ НАДМЕТАЊА И ПРИКУПЉАЊА ПИСМЕНИХ ПОНУДА којом у члану 10. став 8 даје могућност давања у закуп непокретности и ван поступка јавног надметања, односно прикупљања писмених понуда када "давање у закуп тражи физичко лице којем је та непокретност одузета национализацијом, односно његови наследници, под условом да је покренут поступак за враћање одузете имовине пред надлежним органом".

уторак, 14. фебруар 2012.

МОЖЕ ЛИ СЕ НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА СПРОВОДИТИ И НАКОН ЗАКОНА О ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈИ?

Лига за заштиту приватне својине и људских права - Одбор Пожаревац је 10.02.2012. упутило ургенцију Министарству правде Републике Србије :
"Проблем на који указујемо односи се на грађане Србије који су већ деценијама жртве дискриминације коју у односу на њих врше државни органи који им ограничавају и оспоравају право својине. Наиме пред Основним Судом у Пожаревцу воде се спорови за утврђење права својине у којима се Држава Србија преко Јавног Правобранилаштва позива на дискриминаторне законе о одузимању имовине из периода 1945-60.г. иако у овим случајевима не поседује правоснажну одлуку о одузимању имовине и стога није ни могла извршити упис својинског права у јавне катастарске и земљишне књиге.
Ова имовина је свих ових година па и сада уписана као приватна својина али је без правног основа у поседу Државе. Настојање да се од Суда добије извршна пресуда је заправо спровођење закона чије се доношење данас сматра недемократским и антицивилизацијским и који су супротни важећем Уставу Србије..
Суштинско питање је да ли Држава Србија може и после доношења Закона враћању одузете имовине, водити спорове у којима се као тужилац позива на законе о одузимању имовине. По нашем схватању ово је потпуни правни апсурд.
У Држави Србији у овом тренутку постоје грађани који имају несметано и неограничено право својине, затим грађани којима је због њиховог социјалног порекла одузета имовина по законима недемократске државе и који ће моћи да је потражују по основу закона о реституцији; а постоје и грађани којима је имовина одузета узурпацијом без правног акта, и они као њени земљишнокњижни власници не могу да је потражују јер немају доказ о одузимању!!!
Сви ови грађани деценијама воде спорове у крајње неравноправним условима (о финансијским трошковима да не говоримо).и сигурно се неће предати упркос недемократским и непријатељским ставовима и поступцима државних органа."

среда, 30. новембар 2011.

Лига поднела захтев за оцену уставности појединих одредби Закона враћању одузете имовине и обештећењу

26.септембра 2011.год. Народна скупштина Републике Србије донела је Закон о враћању одузете имовине и обештећењу који је ступио на снагу 6.октобра 2011. Од 28 јула до 31.августа трајала је јавна расправа поводом Нацрта Закона, током које је Лига за заштиту приватне својине и људских права активно учествовала. Правни тим Лиге је анализирао текст Нацрта Закона и уочио да је исти у великој мери супротан актуелном Уставу Републике Србије, једном броју постојећих закона, као и међународним прописима које је наша држава ратификовала. О томе смо јавно али и у директној писменој комуникацији обавестили Комисију за израду Закона о враћању имовине и обештећењу, подпредседника Владе Републике Србије г. Божидара Ђелића и Канцеларију Европске комисије у Београду.

Међутим, као коначни Предлог закона о враћању одузете имовине и обештећењу Влада Републике Србије је усвојила готово непромењен текст Нацрта, а Парламент изгласао текст са мањим изменама које се односе на признавање права на повраћај имовине жртвама холокауста и делимично ослобађање грађана од плаћања државних таксти у поступку повраћаја одузете имовине. Остале одредбе којима се грубо крше људска права и велика група грађана доводи у дискриминисани положај, остале су непромењене.

С тога је правни тим Лиге констатовао да је 12 чланова којима је дефинисана суштина Закона о враћању одузете имовине и обештећењу у супротности са Уставом Републике Србије (члановима 16, 18, 19, 20, 21, 22, 35, 58 и 194), са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода (чланом 14) и др. правном регулативом у овој области.

У образложењу захтева стоји: "Упркос чињеници да је Закон, као основни модел враћања предвидео натуралну реституцију, усвојени «примарни» принцип натуралне реституције практично неће бити примењив у великом броју случајева, услед великог броја изузетака од тог принципа (чл.18, 22, 25 Закона), те чињенице да је кроз приватизацију друштвених предузећа незаконито поступано са имовином одузетог порекла.

Сматрамо да криминална приватизација, у претходним годинама, није санкционисана од стране надлежних органа – Агенције за приватизацију, Републичке дирекције за имовину Републике Србије, Републиког јавног тужиоца, Републичког јавног правобраниоца и сл., како би појединци и одређене интересне групе прибавиле земљиште и објекате, чија тржишна вредност далеко превазилази набавну цену истих.

Наведене чињенице, које су ноторне, објашњавају уједно и разлоге због којих Закон не прописује обавезу за купце у приватизацији, на натуралну реституцију, којом су располагали субјекти приватизације у време приватизације

Закон практично одлаже решење питања реституције одредбама о обештећењу. Решења за обештећење дата су паушално без озбиљне анализе и без параметара што чини ово питање практично нерешеним. Ствара се утисак да се практично решење реституције пребацује наредној Влади, а домаћој и међународној јавности пласира да је питање реституције у Републици Србији решено.

Чак и у случајевима када је натурална реституција могућа одмах, није прописан рок ни за реституцију in natura, што само говори у прилог тези да законодавац није прецизно нормирао “примарни” принцип враћања-натуралну реституцију".

понедељак, 11. април 2011.

Поводом поступка оцењивања уставности Закона о враћању имовине црквама и верским заједницама

Лига за заштиту приватне својине и људских права даје своју пуну подршку заједничком саопштењу представника свих традиционалних верских заједница у Србији поводом поступања појединих високих државних функционера који врше притисак на Уставни суд Републике Србије, а у вези доношења одлуке у поступку оцењивања уставности Закона о враћању имовине црквама и верским заједницама. Оцењујемо да је забринутост традиционалних цркава и верских заједница оправдана, јер је поступање извршне власти у Србији у смислу вршења притиска на Уставни суд да се Закон о враћању имовине црквама и верским заједницама оцени неуставним, и да се после вишегодишње примене укине, више него очигледно и широј јавности.

Реч је о једном од ретких закона донетих после 2000.године који већ и практично решавају део једног од битних услова за улазак Србије у Европску унију.

Популарни постови