ПРАВДА У СРБИЈИ ДОСТИЖНА?

Оригинални текст интервјуа за пожаревачки лист Реч народа, председника пожаревачког одбора Лиге за заштиту приватне својине и људских права

П: Лига за заштиту приватне својине и људских права постоји већ дуги низ година као удружење грађана. Како сте организовани и како је све почело?
О: Откада је започео процес послератног насилног одузимања имовине праћен прогоном и државним терором тадашње новоформиране власти, почели су и захтеви за враћањем одузете имовине. Није истина, како неки злонамерно тврде, „да смо се тек сада сетили“. Били су, међутим, то појединачни покушаји, углавном неуспешни због тврдокорне идеологије којој је
правосуђе и законодавство било у то време потпуно подређено. Организовани наступи су се појавили тек 90-тих са распадом КПЈ. Лига је званично регистрована 1995. године и пожаревачки одбор је формиран као један од првих. Одувек смо били једноставно удружење грађана без икакве помоћи државе или њених органа. Нисмо је ни тражили. Све наше активности су биле у складу са међународним правом и обавезама наше државе да се донесе праведан закон којим би држава вратила оно што је њеним грађанима неправедно и неправно одузето. Немамо чак ни просторије, љубазношћу људи из МЗ Браћа Вујовић одржавамо скупове у њиховим просторијама. Све своје трошкове сами плаћамо.

П: Докле се стигло са реституцијом?
О: Са жалошћу морам да кажем: Нисмо далеко одмакли, а време нас гази. Последња смо земља у транзицији која је донела закон, тек прошле 2011. па још са одложеном применом на две године. Да ствар буде гора то није највећи недостатак закона. Закон је дискриминаторан јер не дозвољава супституцију непокретности при враћању, што је већ дозвољено претходним законима о враћању пољопривредног земљишта из 1993. и враћању имовине верским заједницама из 2006. године. Лига је затражила оцену уставности чланова Закона који су дискриминативни. На састанку главног одбора Лиге је чак било предлога да се не шаљу захтеви док се Уставни суд не изјасни. Превладао је ипак став да сви који имају могућност да им се имовина врати у натури поднесу захтев а остали учине по својој савести и савету адвоката.
Забрињава чињеница да започети процеси изузетно дуго трају. Тако има још процеса који се спроводе по закону из 1993. године и нису окончани, а ради се о неупоредиво једноставнијим процесима, јер се ради о пољопривредном земљишту. То указује на то колико ће реституција трајати дуго а тек је започета и то на не баш најбољи начин.

П: Шта је Лига све чинила да Закон буде бољи и читав процес бржи?
О: Још 1997. направљен је предлог Закона од стране Лиге. Држали смо много скупова, учествовали на свим јавним расправама са конкретним предлозима. Укључени смо и у међународне организације које се баве овим проблемом. Тражили смо да се сет реституционих закона донесе одједном и што пре како не би долазило до колизије. Процес рехабилитације је неодвољив од реституције, као и лустрација за оне који су кршили људска права, не само код одузимања имовине, већ и код политичких хапшења и ликвидација које су ишли заједно с тим, а то опет захтева отварање тајних досијеа и преиспитивање "револуционарне правде" из тог времена. Сви наши предлози су били у складу са Међународном декларацијом о људским правима и Резолуцијом парламентарне скупштине савета Европе о мерама санирања последица тоталитарних комунистичких режима. Предлагано је и да држава оснује посебан фонд земљишта из којег би се намиривала потраживања по основу реституције уз обавезу да повериоц пронађе инвеститора и покрене инвестицију од које би се део опет враћао у фонд, што би био значајан подстицај за инвестиције пре свега наше емиграције, али и страних инвеститора који би сигурно подржали тако нешто.

П: Шта је по Вама разлог за тако слабе резултате у реституцији?
О: Разлога је више. Прво, нигде процес национализације није ишао тако дубоко и тако широко. Свако ко је би био идеолошки етикетиран као „сарадник окупатора“ или „кулак“ и сл. прво би му одузели све што има и читавој његовој породици, па тек онда покретали друге мере. Касније су доносили групна решења којима су на стотине, негде и преко хиљаду непокретности национализовали у једном дану. Одузимани су плачеви чак до 5 ари, локали и станови мањи од 60м2. Такво решење постоји и у нашем граду.
Оштећени су често, ако би преживели, бежали у иностранство, а они који су стали били су проказани као „грађани другог реда“. Тако да, имамо ситуацију да је тек сваки трећи оштећени поднео захтев по Закону о евидентирању имовине из 2006. године, а многи од њих ће одустати јер их нови Закон тера да то чине поново.
Други, разлог је да је већи део владајуће олигархије који је прогоне спроводио задржао места у државним службама и за своју децу и унуке и они свакако немају интереса да спроводе реституцију. Није развлашћена ни та олигархија, нити је њихова идеолошка матрица до краја демонтирана.
Протоком времена јавиле су се нове интересне групе који свој интерес виде у приватизовању те имовине која држава још увек има у поседу а нема много интереса да је задржи.
Читав процес повратка на тржишну привреду чија је основа приватна иницијатива и приватна својина, кренуо је погрешно, уместо у правцу реприватизације, што је једини правни и праведни модел, у процес распродаје нечега што мора бити враћено.

П: Како видите даљу будућност што се тиче реституције?
О: По мом мишљењу процес ће ићи онолико брзо колико буде расла свест о потреби стварања правне и праведне државе. Основа такве државе не може бити имовина која је грађанима одузета мимо њихове воље. Ни Европска унија, која је то већ рекла, нити било која друга унија неће примити државу која то питање није решила. Устав Р. Србије је по том питању је врло јасан и очекујмо да ће Уставни суд ту имати доста лак задатак. Ако његов одговор буде позитиван, верујем да ће ствари кренути у добром правцу. Процес је покренут и нико га неће моћи зауставити, а да ли ће бити успораван – ту већ нисам оптимиста. Биће успоравања у то сам сигуран, али и ми ћемо чинити све да правда, иако тако спора за нас, остане ипак и достижна.

Коментари