среда, 30. новембар 2011.

Лига поднела захтев за оцену уставности појединих одредби Закона враћању одузете имовине и обештећењу

26.септембра 2011.год. Народна скупштина Републике Србије донела је Закон о враћању одузете имовине и обештећењу који је ступио на снагу 6.октобра 2011. Од 28 јула до 31.августа трајала је јавна расправа поводом Нацрта Закона, током које је Лига за заштиту приватне својине и људских права активно учествовала. Правни тим Лиге је анализирао текст Нацрта Закона и уочио да је исти у великој мери супротан актуелном Уставу Републике Србије, једном броју постојећих закона, као и међународним прописима које је наша држава ратификовала. О томе смо јавно али и у директној писменој комуникацији обавестили Комисију за израду Закона о враћању имовине и обештећењу, подпредседника Владе Републике Србије г. Божидара Ђелића и Канцеларију Европске комисије у Београду.

Међутим, као коначни Предлог закона о враћању одузете имовине и обештећењу Влада Републике Србије је усвојила готово непромењен текст Нацрта, а Парламент изгласао текст са мањим изменама које се односе на признавање права на повраћај имовине жртвама холокауста и делимично ослобађање грађана од плаћања државних таксти у поступку повраћаја одузете имовине. Остале одредбе којима се грубо крше људска права и велика група грађана доводи у дискриминисани положај, остале су непромењене.

С тога је правни тим Лиге констатовао да је 12 чланова којима је дефинисана суштина Закона о враћању одузете имовине и обештећењу у супротности са Уставом Републике Србије (члановима 16, 18, 19, 20, 21, 22, 35, 58 и 194), са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода (чланом 14) и др. правном регулативом у овој области.

У образложењу захтева стоји: "Упркос чињеници да је Закон, као основни модел враћања предвидео натуралну реституцију, усвојени «примарни» принцип натуралне реституције практично неће бити примењив у великом броју случајева, услед великог броја изузетака од тог принципа (чл.18, 22, 25 Закона), те чињенице да је кроз приватизацију друштвених предузећа незаконито поступано са имовином одузетог порекла.

Сматрамо да криминална приватизација, у претходним годинама, није санкционисана од стране надлежних органа – Агенције за приватизацију, Републичке дирекције за имовину Републике Србије, Републиког јавног тужиоца, Републичког јавног правобраниоца и сл., како би појединци и одређене интересне групе прибавиле земљиште и објекате, чија тржишна вредност далеко превазилази набавну цену истих.

Наведене чињенице, које су ноторне, објашњавају уједно и разлоге због којих Закон не прописује обавезу за купце у приватизацији, на натуралну реституцију, којом су располагали субјекти приватизације у време приватизације

Закон практично одлаже решење питања реституције одредбама о обештећењу. Решења за обештећење дата су паушално без озбиљне анализе и без параметара што чини ово питање практично нерешеним. Ствара се утисак да се практично решење реституције пребацује наредној Влади, а домаћој и међународној јавности пласира да је питање реституције у Републици Србији решено.

Чак и у случајевима када је натурална реституција могућа одмах, није прописан рок ни за реституцију in natura, што само говори у прилог тези да законодавац није прецизно нормирао “примарни” принцип враћања-натуралну реституцију".

Нема коментара:

Постави коментар

Популарни постови