Сви грађани оштећени разним начинима државне отимачине почев од 1944. године до данашњих дана, никада нису тражили ништа друго осим да им се врате одузете непокретности. Тамо где то није могуће тражена је супституција у одговарајућој непокретности које држава Србија поседује у свом фонду, који никако није мали. Никада није тражен новац, јер је јасно да је државна каса испражњена и перманентно се празни, те би таквим захтевом наметнули додатно оптерећење осталим грађанима, као и себи самима.
Реституција, наиме у свом корену има значење враћање из неправног у правно стање.
Овде имамо случај неправа, које иде даље у ново и ново стање неправа све до апсурда.
Ради се, заправо о вредним непокретностима (одузетим управо зато што и јесу вредне) које као предмет национализације нису никако ни смеле бити даљи предмет продаје. Држава која је тај простор претворила у јавну установу имала је још један јасан разлог да то никако не чини.
Када је већ два пута учинила наопаку ствар држава је могла донети закон (који узгред увек изнова обећавају) којим би за овакве случајеве обезбедила субституцију и на тај начин учинити реституцију. Уместо тога држава улази у спор са оштећенима а суд доноси одлуку којом се они наплаћују имовином установе од јавног значаја, тачније једне од еминентних и најзначајнијих здравствених центара у Србији. Све се то врло бучно јавно прати, уместо да се прате десетине хиљада, а може се рећи и више стотина хиљада необештећених породица и појединаца који су у потпуној незвесности да ли ће икада њихова имовина бити враћена њима, њиховој деци, унуцима... У међувремену велики број оштећених умире, одлази из земље или на други начин постаје немоћан да даље води поступак по постојећем крњем закону. Нови закон се помиње пре сваких избора али никако и након што они прођу. Оваквим "фабрикованим случајевим" као да се припрема јавно мњење да се једнога дана каже: Нема више реституције, и ово је било превише, немамо ми времена ни средстава за то.
Коментари
Постави коментар