Тужна субина невраћене имовине

 

Вила пороице Савчић, погрешно названа Јованкина 

Проток времена од када је највећи део имовине грађана Србије и других делова бивше Југославије чини своје. Највећи део имовине су комунисти, користећи државне органе које су запосели и ставили у службу своје партије и заслужних појединаца, отимали, најчешће од Срба, дешавао се у периоду од 1945-50. године. 

Дакле, период од 80 и више година, не само да је учино да ова имовина буде стављена у различите функције и статусе, већ је и формално променила многе кориснике, уживаоце... квази-власнике. То је до те мере узело маха да се ти објекти више и не називају по стварним власницима, већ по партијским уживаоцима због који су и биле отете или су им накнадно додељене јер је партијски функцонер који је првобитно био заинтересован нашао бољу или је због недисциплине кажњен одузимањем. Тако је једна од најпознатијих вила, виле породице Савчић, погрешно и лицимерно названа Јованкином, по Брозовој, више од 30 година млађој конкубини. На сличан начин су и остале виле на Дедињу назване: Кућа цвећа, Ранковићева, Крцун

ова и сл. по партијским уживаоцима.

Трећа генерација комуниста, потрудила се да неке од њих и сруши или преведе у приватно власништво а онда реконструше до непрепознатљивости. Све ово је нека врста ругања жртвама комунизма и оштећеним преживелим члановима породица. Један од најсликовитијих примера таквог ругања је највећи приватни објекат икада саграђен на Дедињу, тајкуна Ж. Митровића, кога је цинично назвао "Храм светог Жекса" ругајући се тако не само оштећенима, већ и свим православним верницима и свем српском роду.